Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 61

тичке прилике, које су држале у Врањском Пашалику, а за доцније време индустрија врањскога ужета, покроваца и териториално пространа Област.

У погледу интелекта и менталитета становништва, Врање је вазда било у косовској зони; сви психички производи врањскога света носе те одлике. Јасне су до очигледности биле симпатије Врањанаца за Србију и српску мисао. То су запазили и сами Бугари који су се од Кримскога рата појавили у Врању, и који су те особине врањанаца добро проучили и осетили. Одавно се, и далеко, зна за многе врло куражне прваке врањске код државних власти и у народу; зна се за врањске велике трговце, искусне људе и мудраце; за врањске песнопојце и игроорце и за дивне врањске игре (кола); за врањске амазонке, врањске бећаре и севдалије, и т.д.

Као у свему, Врање се одликовало и својом школом. С врло малим прекидом, Врање је имало и врло добре учитеље за оно време.

Први учитељ у Врању у ХЈХ в., о коме имамо писаних

битно, била је подигнута пре 1840 г., па су је Арнаути карадачани, у борби противу феудалног господара Врањског Пашалика, Хусеин паше, г. 1842, порушили скоро до темеља. Год. 1858 подигли су је врањанци поново, а брзо је и украсили живописом. Помоћ за довршење цркве тражили су врањанци у Београду, и добили су је, 1857 г. (Држ. Арх —Кнеж. Канц.).

Ишпрков је сам свестан неких од ових грешака. Он постанак цркве веже за онај запис о живопису 1858 г. само да цитира име Николовљ (на пом.м. с. 10), да јој постанак веже за 55 гарску Одшину, — међутим, кад је ова црква стварно била поново подигнута ни у Бугарској се није свуда знало за црквене бугарске општине. Дуг црквени од 100.000 гроша, који Иширков спомиње, није из времена кад је црква грађена, него откако је у Врању постала ексархијска странка, од краја 1869 г. Тај дуг од 100000 гроша константован је тек пред. ослобођење Врања од Турака. Тих 100.000 гроша утрошили су бугарски ексархијски агенти на куповање гласова у Врању и околини за Ексархију 1872 г.

Присвајајући само за себе, за Бугаре, Св. Ћирила и Методија, Иширков је из тога, што се у овој Саборној пркви налазе лепе иконе ових слов. апостола, извео закључак: да су Врањанци Бугари! Подметао је, да су Срби из тропара ових апостола па икопи избрисали бугарски и написали словенски, и не водећи рачуна о правом тексту тропара. Добро је Иширков урадио што је, за време окупације, прећутао о најлепшој и престоној икони у овој цркви, Св. Саве, патрона врањског ужарског еснафа, јер ко зна, ко би од бугарских команданата, једнога дана, потпалио фуруну том иконом.

Иширков, с пуно уживања за успех, шитира презимена у Врању на ов и тиме је утврђивао да су врањанци Бугари!

Пошто се о овоме, писаним податцима, бавимо у 1. одељку, прелазим. овде преко тога.