Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

64 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

и он је у Врању изучио многе класе. И он је у Врању, за оно време, врло много развио писменост и појање. У прво време, он је све важне и општега значаја ствари у Врању сам писао. У многих се старијих породица у Врању, све до окулације Врања 1915—1918 г., налазило доста Анђелкових писаних састава. У IV одељку ћемо видети, да су сви Анђелкови ученици, још из првих година, писали на врањанском, пределном говору, помешаном са српским књижевним језиком. Видеће се, да је било Анђелкових ученика, трговаца и занатлија, који су се у току живота и у писмености усавршили и изједначили са трговцима и занатлијама у самој Србији.

Главни Анђелкови помоћници у Врању ранијих година били су Леша Димштријевић — ЛДабара — и Манасија Ђорђевић“) Пеша Димитријевић је, једно време, држао и своју, приватну школу. Манасије Ђорђевић је био родом из Кочана. Једно време држао је школу у метоху Пчињског манастира. Доцнијих година помоћник Анђелков био је његов ученик Стојан (Стојанче) Бунушевче, потоњи бугарски Стојан Костов, познат и под именом Стошка. Бунушевски). Он је уз Анђелка с малим прекидом био у Врању до 1849 г. Омилео му бугаризам о коме је слушао, и отишао у Пловдив где је код Груева свршио учитељски курс и успособио се у бугар-

предмета манастирског метода, он је у Анђелка учио и Писменицу (српску), Српску Историју и Матерни језик. Између многих његових књига, затекао сам, после ослобођења Врања, и једну граматику из које му је Анђелко предавао Матерни језик. Не сећам се, тачно, наслова ове граматике, али памтим да је била Српска, и да није била мала. Кад сам, после ослобођења, продужио основну школу, ту сам граматику доносио у школу и тадањи мој учитељ, г. Зарија Р. Поповић, се интересовао о њој. По опсежности својој, то је био уџбеник за Гимназију или, Богословију.

ђ) Н. Монаха, Слеженте евреиског — у списку претплатника из Врања, г. 1839. У списку је погрешно штампано добара. Браство Дабарци и данас постоји у Врању.

8) Из Архивата на Н. Геров П, с. 926—927.

Бугарски писци о овим приликама нису тачно обавештени о овом Стојану Костову, потоњем великом поборнику бугаризма у Врању и Скопљу. А. Ишпрков (Западн. Кранша с. СХХБ бележи да је Костов родом из с. Шапранца, а он је родом из с. Бунушевца (не Бурушевце, како пише С. Чилингиров, Поморавил с. 110). Неки Стојанови старији сродници, и ако сељаци досељеници у Врање, почели су на ситно своју израђевину (ужарију) односити у Бугарску, и отуда су доносили гласове о новој н великој науци у Бугарској. То је било отварање бугарских народних школа. Они су своме младом Стојану и створили могућност да се даље школује у Бугарској.