Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

66 . Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

матски заплет, који је претходио Кримском рату, учинили су да су турски управни кругови све јачу пажњу обраћали Србији и својим областима, које су стојале под јаким духовним утицајем Србије. По томе су, као у многим другим областима, и у Врању били проскрибовани четири врањска хришћанска првака као сриски капетани, који су, као, радили на томе, да "Србију доведу и у Врање").

| Може се појмити колики је страх онда овладао у хришћанскога света у оним странама. И, као што су из многих места у унутрашњости Турске, многи трговци и други угледни људи отишли у Солун, Једрене, Цариград и Јерусалим, ближе центру државне управе, и не би ли се уклонили испред локалне мржње ерлија Турака и били на видику и под заштитом европске дипломатије, тако су се из- многих градова почели и за школске ствари обраћати оној страни, која је истицала из државног центра, из Цариграда, и о којој се већ знало и осећало, да ужива пуну заштиту и препоруку самих турских управних кругова. Још један главни узрок, да наш свет из оних страна почиње обраћати поглед Цариграду и Бугарској

1) Бугарски писци (С. Чилингиров, на пом. м. с. 98—104) и др. пишу да су четири врањска првака: Микола Лукар, Мика Божинче, Хаџи Јовче Димитријевић и Коста Сараф осуђени и отерани на заточење по клеветама онд. врањског епископа Пајсија због тога што су, као, тражили словенску службу. А то није тачно. Јер се у оно доба у врањским црквама читала само словенска служба. Изузетак се чинио, и то делнмично, само кад је служена архијерејска служба. — Ова четири врањска првака осуђени су, и отерани на заточење 1852 г., за „велеиздају“! Пред сам Кримски рат (1853—1856) турска управа је вршила проскрипцију угледних својих хришћана у блиским областима Србији. У мистифицираном писму саме државне управе, које је овим људима, као, стигло из Србије. турска управа је нашла да су они сраски капетани, и да раде на томе да у Врање доведу Србију. — Ја сам овај злочин турске управе описао у чланку „Чешири сраска гроба у Ћутаји (Побратимство, 1 серија г. 1892). Чланак овај писао сам још као млад студент, [ г. философије у Београду и, између осталога, писао сам и то да се онд. скопљански митрополит /оаким и врањски хороепископ Пајсије нису хтели заузети за те људе. — Бугарски, пак, људи, који су код врањанаца агитовали за Бугарски Ексархат, у борби противу грчких владика користили су се и овим случајем, млађим људима, који су били далеко од онога догађаја, сугерирали су идеју: да су ове људе чак и клеветале грчке владике због словенске службе, н ако један од њих, Коста Сараф, није ни био словенин.

Та бугарска сугестија и мене је била захватила док сам о овим врањ-. «ским жртвама прибирао податке.

И пом. буг. писци све то износе сада као факат!