Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

70 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

је опет остало без главног учитеља. Према ономе, какав су утисак на мене учинили резултати, до којих сам ја дошао у испитивању главних људи из онога времена, и према писаним податцима, које сам о овоме прикупио, мени се чини да је тај начин отпуштања учитеља Џумајлије и изазвао у Бугара што већу пажњу према Врању. Као и наши доцнији радници на тим пословима за многе области под Турцима, тако су се у оно доба и Бугари самообмањивали: чим се појаве у Врању да ће бити оберучке дочекани. Моје је лично мишљење да је онај, ипак драстичан, начин отпуштања Џумајлије учинио да се и међу врањанцима нађе неколико досељеника, који тај начин нису могли одобрити. Тако је могло бити тим пре, што је, и ако опште уважени у Врању, Хаџи Михајло на два месеца после испита и умро. При свем том, врањанци се нису имали куда обратити за учитеља већ само у Бугарској. Баш у то доба је у Србији вођена династијска борба. А Бугари нису ни чекали да се врањанци обрате. Софијски главни просветни радник у оно време, Сава Филаретов, предложи Стаменку Стошићу за учитеље два млада и врло вредна и учена човека. То су били 7одор Ненов из Елене и Јанко Тодоров из Сопота, обојица Бугари, и њих Стаменко прими.

Али ни ова двојица нису боље прошли од Џумајлије. Они су се разочарали при првом још сусрету са светом у Врању. Љути на врањанце што су их хладно примили, ови су у писмима својим, која су писали својима у Бугарској, врло рђаво карактерисали врањанце. За њих је било најтеже разочарање у односу на национална осећања врањанаца. Због тога су њих двојица једва саставили у Врању једну школску годину. Као што се види из два њихова писма, која су писали своме пријатељу и заштитнику Сави Филаретову у Софији, свет их у Врању никако није хтео. И ако су и ова два писма писали врло обазриво, сами они констатују да се у Врању певају српске песме; „Тукљ сами ши (врањанци) исповљдоватшњ, това место за Старж Сребшњ“. Даље су писали: како се много труде око ученика „доро не гем извадимљ на духа Блљгарски“, да побугаре „посрбљене Бугаре“; за тим пишу како је некима од ученика „че учили до сега Сребске, кашо видњха нашти—Шљ изико много имљ бљше мжино“; како су им врањанци гово-

с. СХХ пише: „Учителсшвовалљ двњ – три години во Врана ком срљдата на 19 вљко и даскало Никола ошљ Горна Джумал“. А даскала Николу је довео Стаменко Стошић — Торовелац у Врање тек 1857 год.