Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧХЕ ПРИЛИКЕ 71

рили „овде је Врања“ другим речима: овде није Бугарска и т.д. ... „Пени други нљма, шма, но се по Србске по не толко важни“)

„Ненов је остао још једну пуну годину у Врању, а Тодоров, како је. отишао, г. 1859, није се више ни вратио у Врање.

Ненов и Тодоров предавали су из бугарских књига, али да придобију свет у Врању, предавали су и из црквено словенских књига. Па ипак нису могли успети ни одржати се“) По одласку ова два учитеља, врањанци су звали из Скопља Стојанча Бунушевче, али се он није хтео примити.“)

"После Ненова и Тодорова једно време са свим је биоу Врању одбачен Бе Ланкастр метод, са бугарским књигама, којих је, иначе, било врло мало, и почело се предавати само по манастирском методу. Учитељи су били мештани, Анђелкови ђаци. Кратко време био је учитељ Димитрије Јовановић, па га је заменио ЦПвешан Миленковић“) Али после две године почео је Шветан да употребљава и бугарске књиге, а није знао не само метод, него ни да чита правилно бугарски, и врањанци због тога отпусте Цветана и поново узму за учитеља Дим. Јовановића, потоњега ђакона, па свештеника у Врању — поп Миту. Видећемо да се поп Мита одржао као српски учитељ.

Са овим смо ушли дубоко у 1800 шездесете године.

1) Писмо (без датума) Т. Н. и Ј. Т. своме „благодетелу С. Филаретову (Из Архивата на Н. Геров П, с. 118—120). Уредник Архиве Н. Герова, Т. Панчев, погрешно је ово писмо везао за 1859 г.

2) А. Иширков (Западни. Краиша и т.д. с. СХХ), да сакрије праве разлоге неуспеха ова два бугарска учитеља у Врању износи да су они имали да се боре „и с новодошлил еписколљ Паиси, помошникљ на скодскил мштрополштњљ“. Међутим, Пајсије, и ако је од постанка Бугарског Ексархата (1870) показивао наклоност према српској школи, кадгод се радило о српској школи, увек је истицао једно те исто: „Арно џан'м, арно, ама и грчкога даскала да доведемо“. Ову је жељу митрополит Пајсије изјављивао до своје смрти (1892) кадгод је потписао који токрир за Косовски Валијат: да се да русетнаме за ову или ону српску школу у његовој епархији

8) Тако је, бар, сам Костов писао Н. Герову (Из Архивата на Н. Геров Ц, с. 985). Између осталога Ст. Костов, пише Н. Герову о нрањанцима и ово; „Сљ отечественицитћ ми сж прфпрости,“ владиката (Епископљ) кеседжја и Еничарљ, убћдилђ, оглобилђ и мало и голђмо; обаче никои не Фмђе да исповђда истинж-тж, все говори добрђ е Господинљ“ и т.д.

4 Два. Миленковић био је родом из с. Доњег Врања. Њега су озували: и школовали синови Хаџи Михајла Погачаревића. Доцније је, Цв. Милениковић пришао Ексархату и био рукоположен за ексархиског свештеника.