Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

12 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

· __У доста пространој Врањској Области, и до ослобођења г. 1878, у више места су постојале школе манастирског метода. Неке од тих школа су, у току времена, примиле по нешто и од модернога, српскога или бугарскога метода. :

Од свих тих школа најистакнутија је била она у Пчињском манасширу (Прохора Пчињског). Ова школа је постојала од како је манастир био отворен почетком Х]Х в.) У тој школи налазимо Мартирија Хилендарца, који је од 1820 г. био у Врању учитељ. У манастиру се зна за њега, по писаним податцима из 1817 г“) Од 1840 године био је учитељ у овој школи јеромонах Силвестар, родом из неког места у Славонији. Нема писаних података о томе, докле је Силвестар био у манастиру али, по казивању савременика, дуго година је био у овом манастиру. Ту је и умро. Дуго се причало о дивном Силвестровом појању у цркви. Од њега су многи његови ученици научили и многе световне песме. Њега у своме путописуз) спомиње и /.7. Хан. Од половине ХЈХ в. у овом манастиру налазимо као учитеља и Дионисија Хилендарца, Пауна из Старог Нагоричана и т. д.

У жупи Горњој Пчињи, још од почетка ХЛХ в. село Стајовце истиче се као центар тога дела Врањске Области. Видели смо да је у том селу постојала свештеничка породица, која је до пре 50 година бројала 160 година свога бића у том месту. У Стајовцу се поповска деца учила књизи, и ту су постајали свештеници за сву Горњу Пчињу и даље на северу. Та је школа била приватна, свештеничка. А општа, сеоска школа, постоји тек од 1840 године. Први учитељ у сеоској школи био је неки Давид, који је био родом из Пчиње. Школу је учио у манастиру Пчињском. Међутим, како је овај учитељ био слабе спреме, а стајовчани се почели упуштати у трговину ситном стоком, маслом, вуном и др. производима, и почели трговати и са околним градовима, потражили су учитеља веће спреме. Сеоски првак, Стаменко Трњар, довео је учитеља из Ћустендила. То је био неки Димштрије. У Стајовцу је био познат под именом Лусшендилче. Под тим именом су га спомињали, док су били живи сви, који су га затекли. После

Јов. записе учитеља и ђака за све то време (Годишњица Н. Чупића ХХ, с. 97. 112).

2) Годишњица Н. Чудића ХХ, с. 63—64. Он је написао и: Житије Св. Прохора Пчињског (на пом. м.).

5) Reise von Belgrad nach Salonik, c. 88.