Prosvetni glasnik

642 рад у i разреду верујете да је садржина важнија. а ви пробајте у шеоли , или слушајте децу на сокаку, које песме она певају. И у гаколи и на сокаку уверићете се, да деца најволе јуначке и љубавне пееме, али само оне, које разумеју. Хоће ли гакола да батали ово. и да чини други избор ? Ја велим не. Најбољег учитеља и најбоље упуство наћићете увек у свечем у самој деци. Она вам сама казују гата је за њих. Она воле оно што је за њих, а не воле оно што није за њих. Немојте их питати. јер она не умеју да вам кажу, и не би било добро да их питате; но пазите, па ћете видети. И мени се чини, да се боља одредба и не може учинити : које песме треба да се изаберу за певање у школи. И ја бих пре говорио о томе шта да се не пева, и како да се регулише певање ? ... Остављајући дуго разлагање и говор о овоме, желећи да свак више сам мисли о овоме као и свем другом, ја ћу још само да учиним неке еитне напомене о свом певању. Јога напред, у језику, или очигледној настави, како хоћете, ја сам казао нешто о певању. Показао сам како се изводи песма, и како смо је пенали. Из тога се види да ја певам с децом још ирвих дана. Видело се шта и како. Довољно ии је сад да ка жем само : да тако и иродужимо. А шта певамо ? Све што има у „читанчици," све што је згодно, све што може да се пева. И оно што није песма, што не може да се пева, ми га певамо. Чему не знамо глас ми пробамо и измишљамо; ја измислим. С читањем спојимо и певање, а с певањем читање. А шта се пева из читанчице и шта, то ее може видети из ње. А како се шта пева, на који глас , то ја не могу ни казати. Од јуначких песама највише ми се допада „Царица Милица и Владета војвода." Децо! Има једна варош што се зове Крушевац. Ту, у њој је еедео нага један цар, Лазар. И сад има његова црква, и кула, где је он седео с царицом Милицом. (Ко отидне тамо, он може да аиди) Један пут погаетала царица Милица, па изигала испод Кругаевца, па мислила: Боже

основне 1пколе како ли је сад на Косову? Ко ли ће да буде јачи ? Отуд трчи један јунак на коњу , иа кад виде царицу, он сгаде. Пита њега царица Милица: — Одакле идеш? Он вели: — С Косова. — А гато си тако коња озноио? — Трчао сам. — А како на, Косову ? — Никако. — Видели цара, кнеза Лазара1 — Не видех цара, а видех му коња: трчи по Косову, а Турци га јуре да га ухвате. А кнез мора да је погинуо. Царица Милица се заплакала, па обрисала сузе, и запитала: А виде л' девет милих браћа, Девет браћа, девет Југовића, И десетог старог Југ Богдана? А Владета војвода каже: — Њих сам видео. Они беху у сред Косова; секу Турке; мачеви им се црвене од крви;ируке им крваве до рамена; па се беху уморили бијући Турке. До сад, мислим да су сви изгинули. Царица се још више заплакала, па га још упитала: — А виде ли ми два зета: Вука Бранковића и Милош Обилића? А Владета војвода каже: — Милоша еам видео. Он беше уеред Коеова. Он је посекао највише Турака, па се уморио. И опет би још еекао и био, но му се копље преломило, па нема чим. Но стао насред Косова, па се на оно преломљено копље наслонио, а око њега Турци навалили, па не смеју да приђу к њему. Али до сад мислим да је погинуо Али пгго питаш за проклетог Вука, убио ти га Бог! Он издаде цара на Косову; он не хте да се бије с Турцима, но узе његову војску, на се сакри, и оде око брда у Турке, па поче нас да бије! „Проклет био ко га је родио!." .. По књигама се то прича овако : Пошетала царица Милица, Испод града бијела Крушевца, С њоме гаећу двије миле кећри; Вукосава и лијепа Мара. К њима језди Владета војвода, итд. (цео тексг)