Prosvetni glasnik

РАД У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

643

И ко би то умео да иева, ? Тако обрађујем и друге јуначке песме: прво у прози, па онда у појезији; па онда певамо. Што се тиче љубавних песама, меии се чини да се ми учитељи више плашимо од њих, но гато јесу оне страшне у истини. Оне нису страшне; оне су лене и невине, и пуне искрености и безазлености; пуне оног што већ јесте код деце, што се слаже с њином унутрашношћу; па није ни чудо гато их деца онако воле. Она осећају исто онако као и ми, само ми друкчије разумемо и замишљамо ону љубав, а друкчије она. Ми често замигаљамо ону полну, животињску љубав, а деца ону невину, божанствену љубав. И у томе су деца „савршенија" од нас; њино је „царство небесно.".... Кад певамо љубавне песме, сами ми замишљамо бруку. Кад их невамо с децом, ми се бојимо бруке. Ми ту узимамо ствар са свим са субјективнога гледигата, и није чудо гато се бојимо. Но да ли имамо право ? Не. Нагаа средина, то јест средина нагаега рада, нисмо ми, већ деца : и ми не бирамо за нас, но за њих; и ми не треба да бирамо за нас, но за децу. Нагае осећање ту просто треба да ћути, и ми да смо у њиној средини 1 . Једино што би имало да се не чини то је, да се не мора објагињавати снака ситница онако, као Милогаево копље , или књежев зеленко , итд. Довољнс је само кратко попричати какоје било, па левати. По негде се може одма и певати, као пеема, без икака објашнавања. (Но нарочито да се у љубавне песме не мисле којекаке сокачке и ка®анске наказе).

И кажите ми каке има „опаености" по то наше натегнуто васпитање кад ја кажем : Децо, била једна девојка, па седела у багати код цвећа те нлела и везла. Па јој било врућина, и волела да дуне ладан ветар, те да је разлади, па певала овако : Дуни ми дуни, лађане, Дођи ми, дођи, дратане ! У моју багату зелену, Под моју ружу румену, Где но ја везем дарове, Мојему драгу најбоље ! Па им сад то лепо отпевам, а она слугаају, па после невамо сви заједно ? Што се тиче црквених песама, имао бих да какажем ово. Њих би требало оотавитн бар за други разред (кад доће словенски). А колико је где потребно, и што се може узети, то бих разуме се, прелазио опет на овај исги начин : прво прича и разумевање, па онда певање. Свршавам говор о невању, сад да прећем на цртање. * * * Вапочињући говор о овоме предмету и нехотице ми падају на намет речи поштоване старине Др. Ј. Панчића, које је исказао о овоме предмету у своме красноме чланку ^Јестаственица у основној школи Ево шта вели он : „Обично се мисли да је цртање тепша ствар, да се за то изиекује особити природни дар, и да

1 Један пут запитам ја на испиту у једној женској школи: која уме што да пева ? Оне све ћуте, и не зна ни једна, јер певање биће да им није ни предавано. Кад ја нагалих : Дете, дете слободно ! Која зна ? Онда једна дижв руку и рече; — Ја знам. — Па де, коју знаш ? Она са свим мирно и обично, као да пева «Царицу Милипу.» или «Боже правде« поче: Девојчица ружу браиа Па је заспала. Н}ој долази младо момче Из бијела Срема : Устан', устан*, девојчице ! Што си заспала ? Ружа ти је увенула Шго си набрала, Драги ти се ожевио Ком си набрала Људи оке мене, госпо^е и госпођице, почеше да ми се смеју н да говор-: то си и тражио! Али верујте да су деца ћутала и слушала тако исто као сваку другу песму, и ако се које смејало оно се пре смејало на ием смеју но «л>убави» и бруки п^сминој и «срамоти» другаричиној. Ја се нисам смејао. Ја сам са свим озбиљно саслушао и река> воло добро' и питао која још што зна да пева. Ко је пун срамоте, он се срамоти; деца су чиста и невина, у њих нема срамоте.

2 Прештампан из «Школе,» г. IX, бр. 8. 0, 10, 11, и