Prosvetni glasnik

646

рад У 1 разреду основне школе

на љубави, на преданости, на срцу : онда нећете тако рећи. А на томе мор&те да оснивате свој рад, ако хоћете истинско развиће, истинско васиитање, истинску иросвету. Ви морате од школе да направите кућу, од ђака децу, од наставе живи разговор, а од вас најстаријег њиног брата или оца. Кућа је нуна и шале и збиље; деца су жива и слаба у свечем ; разговор је с њима више забава но „наука ;" отац је руковалац и вођа њин у свечем. И знате ли да се добар отац и не меша млого у њине игре и забаве ; но пусти кека се с&ми играју и забављају, а он тек присуствује и покаткад се умеша. Но и мешавина му је вигае напомена, потстицање, помоћ, но команда. И заиста кад бих могао ја бих од моје школе начинио праву кућу, пуну части и памети, пуну живота, и ништа вигае. А што да, не могу ? Могу. Ја ћу да их водим по пољу, по сокаку , по авлији, по школи; забављаћу се с њима и разговараћу се; радићу на првом месту све оно што годи њиноме здрављу. Тако ће да ми буду здрава, а кад су ми здрава, она ће ми бити и весела. А кад су весела, она ће ми бити добра , и готова за свако добро. Ја ћу онда само добро и даим дајем. Зло, ако га има што је отпре дошло, оно ће само да отпадне. Ако нас је киша и лоше време отерало у школу , те нас посадило у клупе и дало посла у гааке, ми ћемо да га радимо , али — знате како? — разговар&јући се, „као велики људи." И гато да ћутимо?!? 1 И чик да ми нађете за ћутање и један разлог да ваља !. . .. А за говор и разговор, ја ћу вам их наћи силество, (а чини ми се да их можете знати и ви, само ако хоћете). И мени је заиста најпријатнији био онај час, кад свеж и чио , улетим у гаколу, пун веселости и живости, па рекнем деци да изваде табле, те да ми раде нешто, а ја идем од једнога до другога

те им гледам рад , разговарам с њима, и наиравим ио какву шалу и смеј. Кад кажем смеј, ја не мислим церекање, кикот у глас, већ оне ®ине оемејке, ону веселост у лицу, која долази од срца. Каку шалу ја могу да правим ? Ми смо се прилично укрутили и у практичном животу, па није чудо, ако смо крути и неумешни онде, где је намршћено чело и неко „достојанство" у моди. Али ако пристанемо у начелу, и истински желимо и тежимо, да унесемо живот у школу, ми ћемо сами видети да можемо и како можемо. Неко дете на пример није зарезало крижуљу; ја је узмем и загледнем, па се мало божем почудим, па дигнем и рекнем : — Глете децо , како је Воја леио зарезао крижуљу ! Сви се осмену; и ја се насмешим ; а Воја се застиди, и узме своју крижуљу. Сутра дан је сигурно зарезана. Једно добро дете Јова наљутило се на свога друга, па се мало намргатило. И ја се ко бајаги наљутим и мало намргатим, као оно и мало вигае, па заманем божем да га ударим ; па спустим му шаку на главу, те га аомилујем. ... Он се мало зачуди; сви се загледну: да ли ћу истина; па кад виде гата ја урадих, њима се прелије нека милина и веселост преко лица. И Јова се ражљути, застиди, и врати у своје обично мирно расположење. Једно се дете задоцнило. Уђе па мало засгиђено (можда и уплашено , изненаћено.. . .) стане код врата и чека да види гата ћу ја да радим. Ја се окренем и рекнем : — 0, ама је Душко поранио! Што тако рано Дугако ?!.... Иди!.. Дугаан се застиди и отидне , а сва се деца насмеше, и помисле нешто Цртамо звонце. Ја направио на мојој табли, па доле конопац. Ја направих и дете: пружим руке да доваги конопац, да звони па не може. — ПГга ово хоће ?

1 Гђица Л. Н. била је код меве на чаоу. Деца оу саовим сама радила в разговард 1а, а ја сам јој показивао неке радове њнне. На послетку она рече : — Како можете да трпите да вам се деца тако разговарају? Зар ви доауштате деци да се при раду разговарају ?... . Место одговора ја је запитах: — А зашто не ? Што да се не разговарају ? За што да ми ћуте?.... Она одговори: — Ја не бих могла. — Ја могу, одговорих јој ја. И глете како св леио разговарају и раде ? Па онда зађосмо те гледасмо шта раде и питасмо их шта ко ради. Она су цртала ч~с поносом су нам показааала своју »уметност.з