Prosvetni glasnik

648

рад у 1 разреду основне 1пколе

казивање да је и за гита је ово добро. Но да се осврнем на прошлост и садашњицу , да је разгледамо и да је прокунемо. Из овако широке и богате природе ми нобегнемо, па се затворимо у тесну и сиромашну ћелију коју зовемо школа. Место бескрајна и висока неба са свима његовим красотама и дивотама, над нама је таван с кречем и прашином. Место пространога земљишта са свима својим особинама : брдима ; иотоцима, долинама и равницама, шумама и нољима, испод нас је патос од дасака или цигаља пун блата и нечисти. Место недогледне нросторије, облака и тица „небеских" око иас су четири зида са којом исцепаном и каљавом артијом што се зове »карта", и но којом вештачком израдом, што се зове иаучина. Место толиких животиња, и толиких биља но нољу, око нас су ил' ће бити ил' небити, неке обојене хартије што се зову слике. Место толика камења, разних земаља, вода, минерала, пред нама је само једини минерал, креда и блато на ногама. Место толикога безброја најсваковрснијих и најшаЈенијих предмета, око нас су: табла, аетал, столица и неколико клуна, са оно мало дечије сиротињице у њима. Место толиких живих људи великих и малих, богатих и сиротих, здравих и болесних, добрих и злих пред нама су две мртве слике, о којима се ретко кад шта и говори. Место толиких разноврсних догађаја и по небу и но земљи, око нас је непрестанце све један те један досадан догађај : грешење и бој! Место толиких гласова и несама животињских, око нас се чује све једна те једна песма што се зове плач. Место толиких разних мириса од толика разна цвећа, овде се осећа један те један мирис, што се зове смрад, од једнога јединога цвећа што се зове : деца. Место чиста и свежа ваздуха пољскога, место навале крви у лице и усне, овде је прашињава запара и навала крви у мозак и бледило усапа. Место онога живога живота тамо, мртвоје мртвило овде. Место живахна весеља, блажене слободе и рајске милине тамо, страшна суморност, несрећни дрхат, и грозна мржња су овде. Место толикога блага и среће тамо, овде је сувопарно а и досадио занимање једно што се зове „настава" , „предавање" , „лекција." Место онога раја онамо, ето овде је квар, несрећа, смрт!....

Људи, тако вам Вога, бежите из овог пакла! Извуците се из ове рупе што се зове соба! Излегните из ове јазбине што се збве школа! Сачувајте од нропасти и ногибије и себе н те црве који су вам поверени! Опасите се од смрги ! Идите у живот, и живите у рају! И заисга да ће доћи време да се по томе мери ко је добар ко није, ко је спремал ко је несиреман , ко је васпитач ко је „госнодин", ко је учитељ ко је званичник, ко је философ ко је недагог, ко је шарлатан ко је шлендријан\ * 27. Августа, у среду после подне другог часа, ја се сагох Киклићу да видим шта је нацртао. Он нацртао човека па му ноге изишле из главе а трупа и руку нема. Ја га запитах : — Шта ти је то? Он вели — Човек. Ја седох код њега; метну моју десну руку нреко њега, и узех га ближе себи да му иокажем. Па се загледах боље у његовога човека; па се наемејах. Па погледах у њега, и опет га запитах : — Па шта ти је ово? — Глава, вели он. — А ово ? — Ноге. — А камо руке ? — Нема. — А очи ? — Нема. — А уста? — Нема. — А уши ? — Нема. — А груди ? — Нема. — Па какви ми је то човек?! Запитах га ја смејући се. Он се загледа у мене; заблепу се мало с оним осмејком иа лицу, и са нзгледом пуиим миља; загледе се, загледе; а не трепље, на намести усга и сагну се те ме иољуби! Ја њега помиловах ; поправих му? на одох јј у^иодраговић,