Prosvetni glasnik

60

РАД У I РАЗРЕДУ

ОСНОВНЕ ШЕОЛЕ

дружба дечија међу собом и нешање моје у њине личне и нриватне ствари. Мене је и ова страна школинога рада јако интересовала, и ја је нисам нанусгио. Преко деле године ја сам бележио све важније и интересантније догађаје и појаве у животу школиноме и њеноме раду, и таких бележака имам по више. 1 Из њих се најбоље може видети прави живот школин и то, шта је дете. И мени се чини ништа згодније није за аознавање и гиколе и деце од оваких бележака. Да се види и ова тако важна страна школинога живота, ја ћу да изнесем и ове своје белешке. А да не бих пао у велику опширност, ја ћу их ставити само неколико, а колико је могуће разноврсније, те да се опет што потпуније виде све стране школинога живота. Ево тих бележака: ЈЗ АБЕ т ЛЕШКЕ важнијих појава у школи, и интересантнијих Ситнпца 1) Баш у почетку школе ( у половини Августа) дође један пут Радосав Ђорђевић у канцеларију с одморка, и држи руку на носу , а за њим гомила деце из свих разреда, а из мога (I) разреда највише. Сви се уплашили и ућутали, а радознали шта ће сад да буде, шта ћу ја да радим. Радосав, тек иде, а они га воде ; он не уме ништа ни да каже, но они, пуно њих : — Господине, разбили му нос! — Ко ? — Милан Мијаиловић ! — Како ? — Ударио га главом у нос .... Они причају с највећим страхом и виком, а Ја слушам с највећом мирноћоц и ладнокрвношћу. Најпосле рекох : — Иди те се уми код чика Дазе! — Д' идем ја, молим господине, да га поспем, вели Живојиновић, и већина. — Идите, рекох им. И одоше. Удари звонце и уђосмо у школу. Сви се надају нечему, и изгледају шта ће да буде. Ја, као * А да сам почео да бележи јошорве године учитељевања, имао бих их млого више.

да ништа није ни било, као да сам заборавио, отпочех рад, као обично. На крају, кад се спремише да иду кући (и метуше књиге на клупу и седоше лепо), и кад беху већ заборавили готово сви, ја онда тек онако као из ненада : — Ко је оно теби, Радосаве, разбио нос ? — Милан, Милан, господине ! превикаше многи, као да једва дочекагае да ја запитам. Милан само утетребио, па ћути. — Стојте, не ваља сви да ми казујете; ја њега питам; он ће да ми каже ! — Милан, рече и он полако, без плача и љутње. (Милан опет ћути и погледи испод ока). — А како ? — Ја дошао ту, (крај његовог места), па седим, а он ме удари главом у нос. — Шта си ти тражио онде ? — Ништа .. .седео сам ... ја њега нисам дирао; он мене ударио. — Милане, што си га ударио ? — Нисам ја, молим ; нисам Бога ми ? — Ниси ?! ? — Нисам Бога ми ! Ја сам био на пољу. — Јесте, јесте, он ! вичу сви. — Ко је видео то, али баш ко је видео својим очима, кад га је ударио, ко је био ту, код њих, он нек дигне руку ! ... Дигоше 16. — Шта си видео ти ?... Како је било ?.. Где је стајао Милан а где Радосав ?. . Шта си видео ти, Јоване ?... А ти ? ... А ти ?.. . Итд. — Е, добро. Окрени се, Милане, па види колико те деце видело, а ти велиш да ниси, но да си био на иољу. — Нисам био на пољу, но сам био овде у школи, ал' га нисам ја ударио ! — Но ко га је (ударио) ? — Не знам ја ко га је ударио. — Што ви, децо, лажете да га је он ударио кад није ?! — Јесте, јесте, Бога ми господине, он, повикаше сви. — Сад неко лаже : или ти, или сва ова деца. Кажи право, ко лаже ? Како право тако здраво. Ко каже право, њему се прашта. („Што је право и Богу је драго, молим гоенодине'% вели Живојиновић, који повторава). Кажи !