Prosvetni glasnik

рад у 1 разреду

основпе школе

61

— Ја сам био ту на мом месту, а он дошао ту, а .... ја га нисам видео. — Па јеси ли га ударио ? — М, климну главом и даде знак да јесте. — Е, па тако ; што не кажеш право него лажеш. Што си лагао ? — Е, што си га ударио ? — (Он ћути). Оди овамо ! (Долази, а сви гледе, и стрепе). Што си ? (Онет ћути, а сви гледају, и не трепљу). Сад ћу ја теби да разбггјем нос, те нек буде ираво, и да видиги како је кад се разбије нос, како боли ! Па га ухватих, окренух га деци, и стегох песницу као да ћу да га ударим у нос, па бацих очи на децу и запитах : — Је л' ираво тако ? Кад је он њему разбио нос, да разбијем сад и ја њему, да види како боли, па други пут неће, но ће да пази и да чува туђ нос ! — Јесте, јесте, виче половина деце ; неки се и осмејкују; Никола К. Даде (цинцарче) црче од радости па виче за петорицу : јесте, јесте, и све се мигољи, и једва чека извршење моје грозне пресуде. И многима није криво, јер је Милан ужасно „немиран", несимпатичан и некако одвратне физиопомије. А сви мисле да ћу ја истина ово да извргаим, јер су ово ирви дани и не знају „каки сам"; а ја сам тако озбиљан да би готово сваки рекао да ћу истина. Милан ћути, и мало се уплашио јер и он мисли да ћу истина да му разбијем нос, и тек очекује несницу. А гле ! Један најмањи, онамо усред клупе, плаче! Плаче Гашпар, молим господине ! — Шта је мали ? Он плаче, јеца, брише рукавом сузе, и не може од плача да ми каже. — Шта је, море ; шта је ?!... — Жао му, господине, што ћете ви Милана да тучете, веле они да њега (Јован и Коча). — Је л' то, мали ? Је л' за то плачеш ? Он, бришући сузе климну главицом и даде знак да јесте, за то, а од јецања не могаше да каже. Ја погледах у све, и интересантан моменат! Страх с ћутањем и чуђење с радозналошћу, радосг с жалошћу, жаљење с осветом — све се то помешало па направило тако шаренило и забуну на оним невиним лишцима, да се могла само онда видети

а да се сад не може помислити. И великој већини, после Гашпарева плача, би жао. Да видим сталност њину, да се уверим како је осећање у њих сад, ја викнух још један пут : — Је л' право ? — Хоћу ли ? Од половине не беше их ни три — четири дигло руку, па и пакосно цинцарче Н. Д. Даде викаше сад мањма : есте, права, ела те, окете .. . Гашпар плаче ; многима жао ; сви радознали; чекају да извршим пресуду ? А ја заћутах мало; загледах се у њих; помислих, помислих , као бајаги; па место да извршим а ја викнух : — Браво, Гашнаре ! Ти еи добро дете ! И коме је год жао, он је добро дете! Именије жао. И ја нећу да му разбијем нос. Што да му разбијем! ? Имаш ли ти, Гадосаве, вајду, да му ја разбијем нос ? — Немам, одговори дете. — Па хоћу ли да му разбијем ? — Немојте ! — И нећу. Знате за што? Јеси ли ти хтео да га удариш ? (Милан врти главом и каже): — Јок; нисам. — Гадосаве, је ли он баш хтео да те удари ? — Није. — Хоћу ли ја њему да разбијем ? — Немојте. — И за то му, јесте, нећу ништа. Оад иди, Милане, на место, па други пут пази и чувај и туђ нос као год и твој! Милан оде на место, умирен и задовољан. Деца дануше душом весело, као да им је Бог зна какав терет скинут са слабих леђ а. Гадосав седи сасвим равнодушан. Гашпар ућути , и озбиљан као какав старац гледа као с неким поносом ову сцену. Они што су дизали руке и викали : право је, разбите му , сад се, мало посрамљени, чуде шта то би ! А Никола К. Даде исплазио језик колико му је дуг, па ћути непомичан као камен. Ја се сад овренух само њему и запитах га: — Је л' право? И он, тресући главом, одговара: — Не пр&ва. — Хоћу ли да му разбијем? — Некете. — Што?