Prosvetni glasnik

62

РАД У I РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ П1КОЛЕ

— Што нб видела, не хтела. . . — Има ли какву вајду Радосав? — Нејма. Кад би ее ти играо с некии, па би њега некако ударио прстом у око, а ниси хтео, би л' после волео да и ја теби извадим око ? — Има ли он каку вајду ? — Шта ваља да се ради ? — Да се оарости, и да се гледа да се не разбије нос, и не истера око .... — ХоКеш ли Милане да пазиш ? — Хоћу. — Хоћеш ли Радосаве да му опростиш ? — Хоћу. — За што ?. , . . — Шта ћете да радите од сад сви ? — Да иазимо, и да оаростимо .... * Да сам пропустио ово тек онако, ја бих им тиме рекао : разбијате и од сад, децо, носове, вадите очи, ломите руке и ноге један другоме, то је слободно овде у школи ; и деца би створила убеђење : ми можемо да чинимо овде што год хоћемо сами између себе, господин нам ништа неће! .. . . И тек од сада би било разбијених носева, глава и т. д. Да сам казнио, ја бих прво био неувиђаван и неправичан гато казним дете кад није криво, кад је учинило нехотице; друго , владао би се по мојсејевом закону „око за око, зуб за зуб*, нос за нос; треће дао бих повода да се више носева разбија и тужи. Деца би онда створили овакав појам : кад мени неко, то и то, њему ће господин; њему ће господин и више; е, стој ! .. . Па баш и онда кад може да се склони, оно ее не би склањало, но би се још више истицало и чикало, да му неки учини нешто те да га тужи и да ја њега. тучем. Четврто, и најгоре : деца би видела да ја хоћу да бијем, па би се после увек бојала и алашила од мене; онда ме не би волела и поштовала, а онај што је кажњен мрзео би ме, и изгубио би свој понос; ја бих му убио скако частољубље и достојанство, ове највеће покретаче на самосталан рад и највеће чуваре од погрешака. Овако, нико није понижен ; сваки је дигнут; синуло је једно морално начело; изведено једно

друштвено правило ; ја сам поштован, и светлим путем идемо напред ....

2. Казни : Милан Мијаиловић ишао у ка®ану да купи вина, ла, док је кенлер точио, он узео е астала пуну шаку машине. Питах га, је ли, и ок рече јест ! .Ја је завих у артију , па му је дадох и рекох : иди , те остави; па нађи онога човека што ти је точио вино и реци му овако : данас кад сам узимао вино, ја сам ти узео ово машине; а то не ваља : ја сам погрешио; ево донео сам ти опет. Хоћеш ли ? — Хоћу. Ево Мирко и Аца ће да иду с тобом, да ниси сам И одоше, и Милан оставио, и рекао. — Румбић ицепао капу Антонију. .Ја сам узео његову те дао Антонију, а Антонијеву исцепану дао Румбићу, да је носи и да је закрпи код куће па да је донесе и да, а узме своју. — Милан прекинуо Веселину поврзач на торби. Ја му је дадох и послах га чика Љшг, да иште иглу и конца, да га пришије. — Ко није донео негато — да иде да донесе. Ко није зарезао крижуљу, или оквасио сунђер да иде да зареже, и окваси. — Ко није свршио нешто — да остане да сврши. — Ко неће лепо у реду да иде, — нећу да га водим. —- — Мирко узео печате од гаећерџије, па му није платио. Је ли истина, Мирко ? „Јесте, м. г., заборавио сам да му платим." Ја ћутим. Вееелин : „Он може после кад се пустимо на одморак, м. г., да му плати. 8 Ја : ја. И нигата вигае. Мирко отишао и платио.

3. У пољу, у шетњи : 1 Септ. одоемо преко Калимегдана под град. Кад дођосмо до игралишта она сгадогае сама. Путом еу лепо ишла и требало је да их пуетим да се играју. Но роса. Сад да им рекнем : децо, роса је, не могу да вам пустим да ее играте, она би прво могла да не ве РТ> а ДРУ г о и аЕ » верују опет ту некако ја говорим. Ја увек волим да говоре саме ствари, па за то рекох : — Чупићу ходи овамо ! (из реда). Он дође. — Трчи доле низ ливаду до пута, па се онда врати натраг! Отрча Чупић, а сви ћуте и гледају. Дође Чупић и сгаде пред мене. Ја му пзгледах у ципеле па га запитах :