Prosvetni glasnik

100

Р Л Д У и Р В О м Р А 3 Р Е

— Ви ћете да мислите да оно није добро дете, иего да је неваљалац и да не зна ништа. — И јвсте. Ко не зна, он се алаши ; ко зна и ко је добар, он се не боји никога. * •Један нут нођоше низ брдо у реду. Низбрдица беше велика. Она се затрчагае, и попадаше доле у трану. Трава беше мало росна и млада те млоги изељавигае аљине. Ја ћутим сасвим мирно. Она устадоше и направише онет ред па гледају да ли ћу ја да се наљутим, и погледају како су се озељавили и уросили. Ја им само рекох : — Лепе су вам сад пантолоне .... Она се помало као стиде, тегакају се и вајкају један другом, а Блаж (који је ишао напред) каже : — Молим госиодине, нисмо морали да трчимо. — А ви гато сте ? запитах ја. Сви ћуте, и готово се сами чуде шта су и што еу учинила. * Један пут прођосмо норед онога зида и лозе у горњем Граду, где је Блаа;а некад хтео да откине грозд, а деца веле : — Блажо ! Шта је оно онде ? Блажа се осмену, застиде, па стаде да забашурује и да запигкује којешта друго. .Ја му рекох : — Е, Блажо, немб тако ; немб сад да кријеш и да се стидиш, но де, кажи шта си оно радио ! Он се опет само осмејкује и стидука и каже: „Нипгга." И прођосмо. Недеља је. Пролеће је. На Калимегдану дивно зеленило и цвеће. Пре но што бисмо отигали у цркву, ми одосмо на Калимегдан, на одагле у горњи град у нарк. Кад хтедоемо да се вратимо ја откинух евима по један цвет од багрена, па најпосле и мени. — Господину најлепше, рече Блаж. — Е, за то јербо је он госиодин, каже Отеван. - Ва то, што је он велики, каже Сима. — - Ва-ма сте најлепгае, м. г., вели ми Блаж. — Од куд 1 .. . Па ајд, да се мењамо !

— Ајде, рече Блаж, и мењасмо се. — Ко хоће оиет да се мењамо ? рекох ја. — Ја м. г. ! . .. Ја, ја, ја .. . Ко ће опет ? — -Ја !.. Ево ! Ко 1>е опет ? Ја ! . . Ево ! Итд. — Ајде Владо ја и ти да се мењамо !.. — Ајде Сретеновићу ја и ти ! . .. И сви се измењасмо. Најпосле ја рекох опет: — Блажо, ајде сад ја и ти опет да се мењамо! Он вели: — Нећу. — III то ? — Тако, гато је моје најлепгае. — Ајде са Оретеновићем ! — Нећу. — Ајде с Ацом ! — Нећу. — А.јде с Мијаилом ! — Нећу. — Их, кака си тврдица, Блажо, па нећега ни с ким да се мењага ! А како сам се ја с тобом ? Он ћути, па се стиди по мало, и опет не да никоме. Мени беше за чудо како деца само гледају и слушају а не замврају му ни мало. После се сетих да се то слаже е њиним осећањима, и да би и она чинила готово тако исто, као Блажа. да су потпунце елободна (да су без мене); но ово ч:1не више за мој атар. То оета тако. Изиђосмо у поље Калимегданеко и поседасмо на траву близу Реалке. После друга разговора и прича започесмо опет да се мењамо : ја с њима свима, па брзо, брзо, направила се права игра и забава. Сви се мењасмо само Блажа не. — Их, Ј>оже, како ее лепо играмо!... Нико од нас није тврдица (као Блажа), но сви дајемо један другом ; не жалимо!... Само Блажа ћути и гледа, и криво му је гато и он не учествује у овој шали. — Как.о се господин трампио о тобом, Влажо, а ти нећега ни с ким ?!.... Блажа ћути; стиди се и грдно му криво. Најпосле диже цвет у вис и викну: — Ајд, ко ће, децо, да му дам ово: Ја, ја, ја,! — Ко ирви дигне руку њему ћу да дам. Сви дигогае, а ј а најиосле. Е, гоеподину ћу да ,дам.