Prosvetni glasnik

раду1разредуосновнешколе 101

— Е, ја нисам ирви дигао руку. — Е, па ако; ја ћу вама да дам. — Е, не ваља тако; нећу ја; кад си рекао: ко ирви дигне, на сад да дајеш мени! — Ееееее! Ајд, опет, ко први! Опет еви дигоше пре. ја навлаш — најпосле. Он ћута, ћута; гледа, гледа; мисли, мисли; па се предомисли и окрену овако: — Е, ајд, ко иоследњи дигне! Сад ја дигох ирви. Он се наљути, ца га баци у вис, и рече: — Е, ајд, ко ире уграби ! — Деца се пограбигае и уграбише. Ја 1>утим па га гледам. Блажа се бајаги смеје, а он црче од муке, хо^е да сакрије, па не уме и не може. Деца п;>чете да се смеју , и ја се насмејах. Оно му цвеће омрзе, и више не хте да га узима. Ова деца пођоше кући с цве!>ем, а сам једини Блажа без цвећа! ... . Један пут бесмо испод доњега Града. На бедему се издигао један топ право у небо преко нас. Топ беше грдно велики и изгледаше пун поноса и јунаштва. Ја рекох : — Ух, глете децо какоје зинуо топ на бедему !. . . Деца гледају, а Влада : — Није, м. г., он „зинуо"; он нема уста; оно му је само, онако .... руиа. * Ја рекох: глете како се лепо зелени она врба онамо преко Дунава ! Сва деца погледаше, и поћутагае, а Блажа вели : — Молим господине , ја знам што је врба озеленела. — Што ? — Јорбо нам треба за врбицу ....

4. 11. Септ. после пОдне дођох у школу. На асталу гаколском стоји грана од кестена. — Шта је ово ?!. . Ео је ово одломио ? — Милан Мијаиловик — Јеси ли ти, Милане ? — Нисам ја ! — Ко је ? — Не знам, ја !

— Ко је ? — Милан, господине, Милан ! - Нисам, Бога ми, ја; нисам ! — Ко је видео кад је Милан одломио 1 Диже руку половина ђака. Милан опет виче : — Нисам ја ! Нисан Бога ми ! . . . . — Милораде, попричај како је било ! . . . — Љубо, попричај гата си ти видео! . . . . И сви причају готово подједнако, овако: „Ја сам био онде, у авлији, а он догаао, па се попео, те кида лигаће па даје деци ; па хтео да откине један пупољак па да ^аже с њим децу, а оно се одломи грана." Милан опет каже : — Нисам, Бога ми ! Нисам ја ! . . . — Зар оволика деца причају да јеси, а ти опет велига да ниси, онда ко јесте ? — Не знам ја ко је; нисам ја ! — Ходи овамо ! Он дође. Ја га уватих за руку, изведох га на врата у ходник и запитах га, где је одломио. Он опет вели да није. Ја га одведох у III разред и запитах : ко је одломио ову грану, они готово сви заједно рекогае: Милан. Ко је видео нек дигне руку ! Иг отово сви дигогае. Ја га, сасвим 1>утећи, одведох у школу, доведох га до катедре. и пред свом децом запитах га још један пут : — Јеси ли , Милане ? — Ја нисам хтео\ оно се само одломило Ја прекипех. Нигеад не би била у стању она грана да ме наљути, нити така погрешка. Али ово увијање, ово неиризнавање истине, тако ме наљути, да планух. Па погледнух у децу, и не мислећи дуго, узмем га за једну руку па оном граном по глави : пљус! пљус! пљус! . . . док се сва не изломи. Ја вичем : хоћега да лажега, неваљалче! . . . хоћега да лажеш ! . . . хоћеш да лажеш ! . . Је л' ниси ? . . . Што лажеш ? . . . Не лажи! Деца ћуте и лепо се скаменила, нека од чуда шта ово би, а нека од стра. Ја сам љут, и нимало не кријем своју љутину .... 0 тим се и сврши. * Да сам оставио неиспитано и непитано, онда ј би то толико било, колико да рекнем деци: децо. ! ломите и ви, слободно је; ја вам нећу ништа. И ' ева би деца помислила : мећер то може да се ломи;