Prosvetni glasnik

II Л У Ч Н Л

X Р О Н И К А

како историја писаћег материјала иде руку под руку са поступиим усавршавањем човечијег ума. Пре но што је постао човечији говор, није ни требало писаћег материјала. Природа је дада првим људма првобитан говор, говор којим су се могли међу собом разумети, но који се није могао пренети дадеко: то је говор са мимиком и нокретима тела, говор којим и дан данас глувонемп говоре. Но мало по мало, па се човек издиже из тог суровог стаља ; постанком гоиора дође до тог ступња да својим мислима да извесан облик и да тај облик својих мисли искан;е устима. Одма за тим номисли човек на даљину и вечност ; поче да мисли како би он нромене У свом животу саонштио и другима, потомству. И он створи за свој говор писање. Први и најгрубљи знаци таквог нисања и Оележења јесу споменици изЕедеви од гомиле земл^е, камења, дрва, колаца и т. д. На скоро постаде вештина писања мерило за културно стање и развитак говора и умне снаге човечије. У писању са сликама, већ беше учинио човек приличан корак у наиред, ма да је писаћи материјал био од камена, цигаља и т. д. То писање са сликама показује нам како је ва човека јако упливисала околна природа, јер сво то ирвобитно писање нпје ништа друго, до изрезани поједини природни предмети. Најважније такво писање налази се на старим јегипатским споменицима то су тако названи јероглиФи Но и код других парода налазимо такво писање а нарочито код народа у Јужној Амерпци. Како се споро развила вештина писања са писменима, видпмо најбоље из тога, како су старп Перуанци хтели да овековече своје мисли. Они су писали са „чворовима". То њиово иисање има једну главну подвезу и од ње се пуштају друге споредне везе као гране. Она прва изражавала је главну мпсао неке вести, а граве, њене појединости и то разним врло вешто испреплетанпм чворовима. — Често се налазе писмени споменицн и обојени и онда црвена боја означава војнике, жуга злато, бела сребро, зелена усев и т. д. Доцније је та метода писања у неколико усавршаиа. На сваки начин та врста писања стоји у средини између писања са сликама и писменима. Далеко важније откриће било је откриће писмена, помоћу којих се човек издиже над простим и трудним нпсањем са слпкама. У исти мах је п говор постао много сложевији, тако да сад нису били довољни за бележење само природни иредмети. Сад се поче у Вавилону и Хини — тил праседиштима најраније човечије културе — по печеној цигљи и танким каменим плочама, резати поједини знаци. Најпре писаху са зашиљеним камењем а доцније и са металним иглама. После илоча од камена дођоше

металне плоче а понајпре оловне илоче, јер су најзгодније за резање. За такву нову артију, рад које је требало већ неки извесни ступањ хемијског знања узимала се тврђа резала ; прављена су од тврдог камена, гвожђа и бакра. Нарочито од тог последњег метала почеше доцпије правити и артију, јер олово због своје мекости, није бпло згодно да се писање сачува и одржи дуже времена. Човек нађе средстава како ће бакар развлачити у танке плоче; по њима је писао гвозденим писаљкама. Но све то није било доста човековом напредњачком духу. Сад је узео таблице од дрвета и по њима је писао са костш.а и бакром своја писмена. Овај начин писања био је згоднији од првог. На скоро за тим иремазиваху дрвене плоче воском и писаху ио њима са писаљкама од рогова или сребра. У ово доба нада и употреба животињских кожа за писање. Што је човек постајао образованији, у толико је писање бпло распрострањеније, а следствено и лакше. Да се напише каква књига, нпје се могао употребитп дебео и тежах материјал. Човек се сад маши за биљно лишће и то најпре за лишће од палме. Јегипћани су се њиме први служили. Као и сад код неких ниско образованих народа, тако су и овда само „свете књиге" писане на палмовом лишћу те га зато назваше, „светим лишћем". На место лишћа дође доцније лика од дрвета, нарочито од липе, брезе и јавора, на коју записиваху писмена са иглама. Римљани називаху ту лику сћагЧа согПсеа (лист од коре) или Ићег (лика). Ова последња реч иренесе се доцније и на целе књиге, које би биле састављене пз такве лике, те зато код њих реч 1Љег, значи и књига и лико. Стари Немци писаху најнре на брезовој лици. Од лике до ланене или намучне артије ваљало је учинити још један корак. Са ово неколико речи прелетесмо неколико хиљада годпна човечијег живота. Сад смо дошли у доба Александра Великог (око ЗВ6 до 328 године нре Христа). Ту почиње са употребом „папирусне сгабљике" нов културни одсек у Јегипту. Отуда долази реч аааир (артпја). Та врло важна биљка спада у Фамилију кипрова. Расте у Калабрији, Сицилији, Сирији и Јегипту око река и по ритовима. Стари народи правили су од ње одело, ужета, покривала, а јегипатски свећенпци ципеле. Артија се правила од унутрашње покожице стаблике, још сочне биљке, одвајајући је од стабла танким иглама или оштрим врхом шкољкине љуске; више таких комада слепљивали су у једно. Овако зготовљена артија звала се Тз 11з 1 о 8, те отуда реч библија. У старом завету та се билка спомиње под имеиом .гома" : данашњи Арапи зову је „бурди." Овај нови ниса .и матерпјал изађе доцније јако на 1'лас и био јс врло важна трговачка роба у Јегииту,