Prosvetni glasnik

ВИШЕ ЖЕНСКЕ ШКОЛЕ У НЕМАЧКОЈ 325

ВИШЕ ЖЕНСНЕ 11 Више Јаенске школе ароизвод су новијегавремена и ностале су прво у Немачкој. Што је у средњем веку, како у Немачкој тако и у другим образованијим земљама, чињено за васпитање женске деце, то је све било кише онако случајно и остављено на вољу нојединцима који су могли да ироводе тај „луксуз" т. ј. да троше што и на образовање своје женске деце. Општини пак и држави није ни из далека падало на ум, да им је дужност бринути се још и о томе. Истина било је у средњем веку, у Немачкој, као и по осталом свету, жена школованих, учених, па шта више и списатељака; али прво и прво, оне нису задобиле то своје одлично образовање но школама, а друго, као што се екоро по себи разуме, то њихово „одлично" образовање није се ама баш ни у чему разликовало од образовања које су мушкарци у својим школама онда задобијали. За то и рекосмо, да су женске школе производ новијег времена, јер њихов значај не лежи само у томе, што је женском нолу у опште отворен приступ да може доћи до вишег образовања, него једино у томе, што се тек у новије доба почело водити рачуна о природи женског образовања. То образовање није и не може бити онако исто као што је мушко, а осим тога велики је значај овог питања и у томе, што су ошнтина и држава озбиљно прихватиле у своје руке образовање женске омладине, па својски прегле, да у више женске школе могу сви сталежи слати своју децу на науку, а не само они који заузимљу неки угледнији положај у друштву. У средњем веку женска су се деца учила нешто ио манастирима. а нешто код евојих кућа,, било од ириватних учитеља. било онако узгред од каквог очевог рођака или пријатеља, који еу истина махом били научници евога доба, но који су имали ипак голико доколице да су могли своју науку ширити и међу млађаним умовима. По негде је и домаћи евештеник (који је држан у двору, на неком племићском замку и т. д.) вршио дужност домаћег учитеља. Испрва се учило једино евето писмо и оно што је с њим у свези, а осим тога још понајвише

10/1Е У НЕМАЧКОЈ црквенски језик, и како треба преети и ткати. Светске науке у то време, кад се имало и сувише посла само с преписивањем св. пиема, нису се могле никако неговати, или, ако се у том погледу што и чинило, било је све онако узгред и врло површно. Доцније почеше се и друге науке све више напред истицати, и што је још значајније, почеше се учити и кћери из грађанских еталежа а не само кћери владалачке и племићске. Особито у време кад се у Италији пробуди љубав према наукама, почеше и девојке поред латинског језика учити и грчки, и правити стихове на једном и на другом језику. И ако се мора допустити, да је и овакав начин образовања могао бити од користи женској деци онако ието као и мушкој, опет се не може а да се не епомене, да је баш невоља била у томе, што се на тај начин науком могло вајдити врло мало женског света, јер готово само краљевеке и илемићске ћерке учише се чему, а на образовање женске деце из ередњег и нижег нлеметва и из граћанеког сталежа баш нико ни главе не окрегаше. У почетку XIИ века спомињу ее неке васпитачице, неке „учитељке," неке „дадиље" које еу се бринуле о учењу мушке и женеке деце. У XV веку било је доста таквих „учитељака 1 ' које еу имале (у Верлину, Нирнбергу, Штрасбургу, Либеку) п својих нарочитих школа за мушкарце и за женску децу. Али од родитељеве је воље једино зависидо. хоће ли евоје дете дати или не дати у Јпколу. Тек с појавом реФормације може ее рећи да су женске школе захватиле корена у Немачкој. Као што је познато, Лутер је 1524. године уиравио једно јавно писмо на све старегаине и одборнике евију вароши у Немачкој, па ту између оеталога вели: „Овету треба способних и вегатих људи и жена; људи зато гато они треба да унрављају земљом и народом, а жена опет за тс да би имао ко да подиже децу, држи кућу и управља млађима."' Његове речи, у којима бегае наговегатена сугатина и начело женског образовања, прионугае за срца п поелушаше се. У евима протестантским црквеним и гаколск1Ш уредбама, које доцније изиђоше, ире-