Prosvetni glasnik

ДЕЧИЈА ЗЛБАВИШТА II ДВЧИЈЕ ИГРЕ

И тако је дете еве на самим стварима и иомоћу њих (на самој материји и помоћу ње) унознпло се ирво с читавим телима, па делећи ствари дошло постуино и правилно до површина, до линија и до тачака. Од овога мучно да има подеснијега начина, којим би се деца могла уиућивати да дођу до математичких примета, до чистога мишљења, јер овде се управо све то своди на нојаве чулнога света. Овака анстракција посгала је и тако рећи узета је из појава чулнога света. Њенје корен у стварноме (материјалном) свету, па ма колико били удаљени од порекла њени даљи закључци, који иду у бесконачност и до највиших висова у мишљењу. Једно од овога двога мора бити истина : или је погрешно и неоправдано захтевати да појмови треба свакад да се ослањају на примете, или мора бити те везе, те сагласности (аналогије) излеђу ствари материјалнога света и између предмета мишљења, као што се овде замишља. И ако је истина, као што јвсте, да се само тим путем развија човечија душа, без икаквог нашег садејства, тако рећи сама од себе, јерје тако природа гонн, онда и васпитач не може захтевати да се иде другим нутем. И доиста и нема другог природнијег пута да би се потномагао душевни развитак. Разуме се по себи да се мора потпомагати тај развитак, јер иначе не би ни било васпитања. Кад би се тај процес развијања оставио сам себи, он би био читава збрка, неодређен и далеко од праве своје сгазе. Ва то му баш итреба упутства лли васпитања. Занимања дечија, која иза ових долазо на ред, баве се опет површинама и линијама, разним облицима троуглова и другим геометријским фигурама — само се узимају друге материје — но све ово бива у прилог цртања. И тако прелази се од самих тела или предмета ка е лици њиховој. Као штоје познато, првих година детињега живота највише је развијено чуло пипања, јер дете што год хоће (разуме се, онако несвесно) да сазна, оно мора да опина. (Тако н. пр. прве године дете сваку ствар, која му дође до руку, меће у уста). 'Го пинање мало по мало уступа и место ње-

гово заузима право посматрање ствари, где је довољна слика место саме ствари. Цртање писаљком задобија свој велики васнитачки значај поглавито тиме, што је дете кад научи то радити у сгању да сваки свој створ који му је у свести одмах и видљиво нредстави. Тек кад их јно само почне представљати, на хартији или иначе, тек тада му ти створови постају као што треба објективни и јасни. Јако греше све данашње школе, а нарочито основна школа што се у њој предузима писање пре цртања. Род људски није се на сваки начин тако развијао У своме развитку он је, без сумње, полазно од ствари, (од тела) ка цртежу (његовој слици), па тек пошто је нацртао слику, он је измаслио и знаке за ствари и др. Позната је ствар, да у оно време, кад се култура заметала, није ни било других знакова за бележење стбари до самих слика, као што то довољно сведоче јероглиФИ мисирски и др. ТТТго се тиче наших слова, тај је изуметак — може се рећи — последња, најновија нречага у лествици језика са знацима. То ни један васпитач не треба да смеће с ума. Ко је имао прилике да види ма најмањи део, а особито иочетне радове Фреблове школе линеарног цртања, тај се могао уверити, како се и ту није одетупило од онога иравца по коме се деца уиознају с разним облицима, величинама и бројним одноеима, дакле, све једнако е математичким односима. Они исти облици којима се дете на стварима занима излазе му и овде, разуме се као цртежи, као слике, на се само све више и више и безбројно умножавају и разграњавају. Поступно и са свим доеледно корача се од нростијих облика ка сложенијима, од правих до кривих и округластих линија и тако се долази до огромне разноврсности читавих низова облика, у којима су разни иравци линија и оеновних геоометријеких облика. На тај начин цртање — не гледајући на његов вештачки значај — поетаје права вежбаоница детињему духу. То му је, тако рећи, први сгупањ, да се временом упути те да разуме свезу која постоји међу стварима, од најмањих до највећих, од делова до целине.