Prosvetni glasnik

666

И8ВЕЖТАЈ11 ШКОЛСКИХ НАДЗОРНИКА 0 ОСНОМН11М ШКОЛАМА

школском одбору, кад деца уче по 2—Згодинеједан разред , па опет нпсу способна да пређу у старије разреде, или с тога, што је наставннк неспреман, или што је школа више времена била без наставника, пли што је у једној школи за годину дана било 2 — 3 насгавника. И заиста само је један наставник, који је радио целе године, добио слабу оцену. А остале слабе оцене последице еу или одласка учитељевог у невреме из школе, или премештаја наставничких преко године — у невреме. — Дужност мн је да напоменем , да би било у интересу наставе, да се наставници никако у течају школ. године не иремештају , или да се у крајњој потреби — премештају само на крају I. течаја. Премештајем наставниковим у невреме највише се казне деца (ученица) и њихови родитељи, па онда породица наставникова н тек на послетку он. Убеђен сам потпуно, да премештај неће поправити нн једног наставника, ако је уистннирђав и покварен, јер оно што је рђаво на једном месту, не може бити добро на другом. А има и других срестава, којима се рђани лопракљају. Најбоље бн срество било, да се и школа и учитељство излечи од рђавих наставника, да се бар од сад — не цримају за наставнике они људи, који науком и васаитањем не докажу пред стручном комисијом, да су заслужни да буду учитељи и васпитачи народног подмдатка. Боље је и не имати школе, него је имати са рђавим наставником, јер овај у место да учи и васпитава, он деморалише и децу и народ, а тдме чини штету држава за њен еопствени новац! Еад би се са прпмањем неспремних учитеља мало обазрпвије поступало, онда бе на скоро престала потреба, да се прикупљају сваке годике на практична дредавања, те би на тај начин могла држава знатно тштеднтв за друге просветне цељи. Ко од пријавника за учитељство докаже пред стручном комисијом, да је и теориски п практички сиреман за свој посао, а прн том да још н довољно доказа да је васпитан, треба га дримити за учнтеља сталног н дати му аристојну њаграду, којом ће моћи да подмирује бар најглавније животне погребе. Оввм бн се начином стало на пут „свагојакнм" лицима, која траже еклоништа у учитељсгву, и прекратпо би се пут онима , којн су прину^ени бнли да е не дозвољеинн путовима траже оноаиео , кол-нко нж је потребно само да могу да живе. Односпо радие сваге учитељске могло би се са свии примениги педагошко правидо т боље је и мало, ша До 6 ј )0, иего много аа рђаво,- Остаие ли и даље овако са врииаљем неспремних учитеља, онда нема бољитка у школској настави без : честог, сталног и егручшг надзора. 0 школској ккижевности за основиу наставу код нас гребало бн доета говорити, јер ип готово и не

мамо школ. књижевности , изузнмајући неколико напред споменутих књижица. Крајње је време, да се и наша школ. књижевност уреди онако, као што је уређена код свих образованијих народа, и као што је и код нас учињен почетак у рачунској струци. Сваки наставни предмет ваљало би израдити у два дела. Једпо бп било краће, језгровитије и требало би га написати дечијим језиком (простијим изразима!. Ово би дело било ручна књига ученика , н звало би се „учебник." Друго би дело требало израдити опширније, а написати га књижевним језиком. Њиме би се служилн наставници, а звало би се „упутство." Оба дела треба да стоје у тесној вези, и да се попуњавају. Начин, којим би се понајпре добиле ваљано израђене школ. књиге , јесте — по мом мишљењу јаван „конкурс У огласу „конкурса" требало би назначити : на који начнн да се израде дела , у ком обиму и којом методом. Ваљало би — бар од прилике — одредити п цену штампаном табаку или целом делу које буде као најбоље примљено. Дело би после било државна својина и писац пе би на њ имао никаквих права више. Чини ми се, да би се овим путем изазвало на рад што више способнијих људи , а и добиле би се понајбоље књиге. Само би још ваљало за нрегледање и оцењивање дела изабрати стручну и савесну комисију, којој не треба да. је познато име мисца. 0 школским књижницама и училима нећу много да говорим, јер потреба и важност једних и других позната је свакоме, ко иоле зна шта је школа и шта њој треба. Проговорићу коју реч само о томе , како да добију наше основ. школе што потпуније и боље књижнице и потребна учила за наставу. И пре овог повереног ми посла, често сам мислио, на који би начин школе добиле потпуније књижнице и срества за наставу. Па сам нашао, да би једини и најбољи пут за ово био овај: да м пнистарство просвете набавиза све школе књиге и учила. А које би књиге и учила требало набавити, одлучивао би „Просветни Савет" на предлог реФерента за основну наставу, који би се у овоме управљао по предлогу учитељских већа, или које стручне комисије, коју би одредио г. мпнистар просвете. Набавке би знатно јевтиннје стале, кад би се у већој количини узеле (за све школе). Све што је потребно за једну школу, слало би се са рачуном преко државннх власти -- шкод. одбору, који би рачун одмах исплатио из своје касе, и новац послао министарству просвете. Само на овај начин добиле би за кратко време све школе у Србији оно, што им је потребно. Најбољидоказ за ово имамо на набавци „метарских мера" и термометара за основ. шкоде. Још бн имао да проговорим неколико речи о школској администраццји. Данас се свуда тежи , да се