Prosvetni glasnik

НЕШТО 0 ОСНОВНОЈ НАСТАВИ У ЕНПЕСКОЈ

на 324 хиљаде, а године 1882. достигао је циФру од 599 хиљада. То је доиста велики напредак, и, што је јога значајније, врло брз напредак; па ипак и то све још није довољно спрам онога шта још ииа да се уради у том погледу. Оно што је досад урађено јест доиста нешто; али оно што још има да се уради, много је више и јаче. Има у најмању руку бар пола милијуна деце, способне и дорасле за школу, која никако не иду у школу и ова се цифра из године у годину све вигае увећава. Уз то ваља имати на уму јога једну врло важну околност, а то је, да у Енглеској деца не морају да иду у основну гаколу онолико колико деца по другим земљама јевропским (изузимајући неке земље у јужној Европи). И онда наравно не треба се томе нигата чудити, особито кад се зна да се у вигае но у 9000 парохија енглеских може свако дете ослободити од даљег идења у гаколу, чим п >ложи испит из предмета четвртог разреда основне гаколе. Хиљадама хиљада деце употребљава се по цео дан на рад, чим напуни десет година. Примећено је досад да се по многим парохијама све вигае и вигае журе. да дете гато пре положи испит из четвртога разреда, па да не мора вигае да иде у гаколу него да ради код куће или у Фабрици или да се да на занат. Један попа из једне сиромагане парохије прикупио је податке о узрасту у коме деца из његове парохије свршавају четврти разред основне школе, па је нагаао ово: Године 1877. било је сваком детету, које је излазило из гаколе, у средњу руку, по 14: година; већ 1878. спало је то на 13 година и пет месеци, а 1879 чак на 11 година и 8 месеци. Године 1880. било је сваком детету које је излазило из IV разреда у средњу руку по 11 година и 2 месеца, године 1881. по 10 година и 10 месеци, године 1882. по 10 година и 9 месеци а 1883. године сишло је чак на 10 година и 8 месеци. Но ма колико да су знатни напори и жртве које данас Енглеска чини за своје основне школе, ипак не треба сметати с ума, да се у другим земљама чини куд и камо вигае. Тако на прилику у Саксонској мора свако дете да иде у гаколу од своје шесте па до навршене четрнаесте године своје; па у тој истој земљи било је 1882. године деце до-

869

расле за школу 493 467 и од тог броја гаколу је у исгини уредно походило 492 912, а оно мало гато није долазило у гаколу (њих 555) имало је свог законитог оправдања. Иете резултате наћи ћемо у Норвешкој, Шведској и Швајцарској. Но на најдивније призоре у погледу онога што се сада чини за основну наставу наићи ћемо у Француској. У тој земљи буџет за јавну наставу износи ове године 5 300 000 Фуната штерлинга — 132 500 000 динара — не рачунајући толике и толике друге кредите који су одобрени за подизање зграда школских. Прирез на једног становника, за јавну наставу, износи у Паризу три пут више но у Дондону. Даље говори минисгар о томе колико је школа утицала на умањење кривица у новијег нараштаја. У Бирмингему број младих иреступника износио је у средњу руку на годину за периоду од 1871. до 1875. године 1373, за другу периоду од 1876. до 1880. године износио је 1084, а за годину 1881. и 1882. износио је 842. Из извегатаја надзорника над заводима за поправку узети су ови подаци: 1869. године број затворених младића био је у тим заводима 10 314; 1875. године овај број спао је на 7212 и тако је поетупно онадао редовно из године у годину и сада износи 5480. Недовољна храна дечија, у породицама сиромашнога стања, узрок је, и то први и највећи, што деца у многим варошима врло слабо напредују у наукама. Један надзорник лондонских школа озбиљно је проучавао прилике у којима живе деца што походе основне гаколе. Често се мисли, да основне гаколе, у Лондону не достижу ону врсту деце којој су оне нарочито намењене и да је најсиромашнија класа остала до сада изван њеног домашаја. Љуто се сви варају који тако мисле. Треба прочитати само извештај оног надзорника и отићи у школе неких и неких предграђа лондонских, па ће се сваки морати да зачуди оној беди и сиротињи у којој живе деца из тих крајева. Нарочиту пажњу обратио је министар на потребу да се деци гато иду у школу набавља боља храна по оном практичном начину који је заведен у једној школи у Девонширу. Ову је школу подигао нре неколико година један члан Окупштине, по имену Ханри Пик. Приметивши како многа деца слабо успевају у науци, он потражи у-