Prosvetni glasnik

870

НЕШТО 0 ОСИОВНОЈ НАСТАВИ У ЕНГЛЕСКОЈ

зрока томе стању, на да према томе предузме мере за лечење. Опазио је да деца доносе собом само тек, по коју мрвицу хлеба или другог каког јадног једа, па је увидео, да треба пронаћи ередства како ће се деца осигурати довољном храном онако исго као што су осигурана наставом. Услед тога он уреди да се деци даје пет пута преко недеље ручак за који она да плаћају по 10 пара динарских; за два детета из једне куће сведена је цена на 45 пара на недељу. Рачуни овог предузећа вођени су с највећом уредношћу и из њих се види, да је од Октобра 1876. на до Декембра 1882. г. издато 110 221 ручак и да је целокупан трошак изнео 1,074 060 пара, а средњи оброк чврсте хране износио је 7 3 / 4 унције (око 220 грама). Надзорник школски из тога округа пише о томе овако: „Оно пгго је покушао г. Ханри Пик потпуно је испало за руком. Оно што еада пада највише у очи свакоме који у ове школе дође, то је здравље и снага што се огледа на лицу свакога детета. Ова пак снага није само у телу и мипшћима, него се исго тако види и на самим испитима. Грднајеразликаизмеђу спољашњега. изгледа ове деце и њихова рада у школи и између оне деце која не живе овако, а налазе се у суседству с њима." Еад су поређени резултати испита од године 1880., непобитно се доказало како боља храна јако утиче на напредак наставе. Тако, по појединим струкама, опажени су ови резултати: у читању положилн су добар испит њих 98 од 100, у писању и правопису њих 96, у рачуну њих 98, у земљопису њих 66 и у граматици њих 79 од 100. — Други пример даје нам једна јеврејска бесплатна школа у једном предграђу лондонском. Деца су почела да долазе куд и камо уредније у школу откако се неколико пријатеља школиних почело интересовати не само о ономе што деца уче по школама, него и о њиховоме оделу и другоме што им

треба. У овом погледу Јевреји су се показали, велп министар, бољи од Хришћана. Јевреји из богаташких предграђа испунили су своју дужносг према Јеврејима по сиромашним квартовима; желетиједа и богаташи Хришћани тако поступају према Хришћанима који су сиромашни. Бројеви које ћемо сад навести показују у каквој се беди налазе толике породице оне деце што иду у основне школе лондонске. У једној школи, у једном кварту лондонском, има деце из 313 породица. Од овог броја 182 породице — а то је 58 од сто живе у стану у коме нема.ју више од једне собе за живљење. У другој једној школи долазе^деца из 487 породица. Од ових 487 породица њих 400 немају вигае од једне собе — а то чини 82 од 100. У трећу једну тколу шиље 339 нородица своју децу и од тог броја њих 289 — а то је 85 од 100 немају такође више од једне собе. У четвртој једној школи педесет и двоје деце од стотине долазе на породице које немају више од једне собе у своме стану, тридесет и шесторо од 100 на породице које имају по две собе и 12 од 100 на породице које имају више од две собе. У петој једној школи 75 од 100 деце долази на породице које немају такође више од једне собе. „Крајње је време и прека је потреба да се ма како и ма колико поправи храна оној деци гато морају да иду у школу. Нема земље у којој се свет тако слабо брине о ономе штојесваком детету најпрече и најпотребније, т. ј. о храни и о оделу, као што се мало брине о томе свет у Енглеекој." Тима је речима завршио енглески министар свој говор у скупштини. Француски педагошки часопис, по коме смо овај министров говор донели, додаје само још ово: „Човек мора да честита себи кад чује да има министара народне просвете који и овако умеју да говоре онде где треба."