Prosvetni glasnik

964

УРОЂЕНОСТ ИЛИ МОЂ НАС.1ЕЋА

сивно и1п оно што нове особине, стечене, преноси на нотомство. Атавизам или само ово повратно насдеђивање тако је чудна нојава, да писдп и паучници сви изјављују о њој своје пајвеће чуђеае. Тако је још славни оринцуски писац Монтеп рекао, говорећи о једпоме случају где је боја коже наслеђивапа кроз четирп колепа у једној Фамилији: „Како је чудовиште , ова мала каиља семена, из које смо мп изишли, и која не само лик телесни, што и начпнмишљења п склоности иаших очева носи ? Где скрива ова чудна капљица онај безброј од грађевина, и како је кадра да и оне скривене п затрпане сличности пренесе и произведе , те да праунук личи на прадеду , а сестрић на ујака?" Дарвин каже на крају једне главе о овој врсти наслеђивања: „Оплођено јаје једне више жпвотиње, која је толпким мепама од зачећа до сазрења пзложена, можда је најчуднији објекат у ариродп од свих других. Као да је сигурно, да ни једна ни најмања измена ма каке врсте, која спађе родитеље, не прође а да не остави ма најмањи траг иле утицај у овој чудној клици. А ио теорији о овоме атавистичком паслеђпвању, како је оно у овој глави изложено , ова клица изгледа још много чуднија ствар; јер сем оних видних мена, којима је она подложна, морамо узети да нма још и невидних , скривених , особина , у њој нагомиланих, које су припадале једном дугом низу предака мушких и женских, који су стотинама и хиљадама генерација далеко од данашњице. И сад све те особине леже као тајним мастилом исписана на хартији слова, готове да се под познатим или непознатим условима развију и појаве." С још више ентузијазма, а с не мање истине, вели Хекел, мислећи само на васлеђивање од родптеља: „Зачуђени п као окамењени морамо да стојимо прод бескрајном и несхватљивом Фпноћом материје органске. Каменити се морамо, кад видимо, да она проста јајна ћелица мајчина и она невидљива семка очева све особипе ова два родитеља пренесу на њину децу тако тачно и верно; да њине најфипије особитости и телесне и душевне изиђу на видик опет н у деце њине." Још готово чудније од атавизма изгледа наслеђе утицајем првога оца, или, како би га назвали, нрилепљиво наслеђивање. Бурлах наводи овај пример. Једна кобила пасла се прпи први пут с једним магарцем и ождребила мазгу. Доцније се увек пасла с ајгнрима и атовима, и опет никад није ождребила чистога коња, него увек нешто налик на магарца ма у чему. Један Енглез пустио је један пут на своју кобилу чисто енглеске расе једнога ждренца од неке аФрпканске пругасте сорте, који личи на магарца и ождребила му једнога мелеза, који је са свим био на-

лпк на оца. То је било 1816. Год. 1817., 1818. и 1823. пасла се она с ајгирима племените расе, и опет је сва три пут ождребила онаке мелезе, и, што је још чудније, они су још више бнлп налик на африканскога очува, и ако им га мајка од 1816. впше није ни виђала. Оваких прпмера пма п код других животиња, свиња, паса, кокошака итд. и паметни сточарн пазе те да на добру женку не пусте најпре какока кржљавца мушкога , да не иоштете и доцнији приплод њеп.« За ловца је несрећа на иример, ако се његова керуша први пут тера с неком другом врстом паса која плје за лов, јер му више пикад пеће котити добре ловце па ма с каким кером да је доцније пари. То се исто приметило и код човека. Црница, која се први пут спари с белим човеком и родн бело дете или мулата, рађа даље с њим све бељу и бељу децу. Но ако се за тпм спари с црнцем, она опет никад неће рађати чисто црну децу ни с њим , °него увек но мало смеђу. По томе дакле човек, који оће да узме каку удовицу, која је пре тога имала децу, има да нази не само на њу, него и на онога , с киме је опа пре тога затруднела први пут; јер ће по овоме и његова деца носнти све особине овога првога оца, па и болестп. У осталом и ова н она прва врста паслеђивања није још најбоље испитана, и ми да пређемо другој, која је лекарима много познатија. То је истовремено, или као што Дарвин назнва, хомокроно наслеђивање, у одговарајућем добу живота, где се извесне особине или болести јављају тек у извесном добу старости. Тако се н. пр. јектика јавља обично у младићско или зрело доба, а дрктавица још у младо детињско, склоност капљи тек у старостп, склоност да се рано оћелави илн оседи измеђ триесте и четрдесете године. Наклоност је дакле ту, алп је „латентна", скривена, дотле, док их извесни спољни или упутарњи утицаји не развију, н то управо у оно доба, у коме су се и у родитеља или предака налазиле. Наука о болестима пуна је оваких примера. Да споменемо овде само нонајзначајније. Др. Стеварт познавао је четпри брата, који су од дванаесге године редовно сваке недеље имали главобољу. Од истога су патили отац, ујак, деда и отац ујаков , и код свих је измеђ четрдесет пете и педесет пете ирестала. Женска чељад ове породице бнла су поштеђена. Др. Седвик описује један случај , где су два брата управ у четрдесетој години оглувели, чији су и отац и деда по мајци у истој годинп оглувели. За слепоћу има још интересантнијпх примера. У једној Фамилпји , коју и Седвик спомиње , јављала се она кроз три генерације непрекидно, н тридесет и седморо