Prosvetni glasnik

урођеност или мођ наслеђа

909

ховни је барем за данас бескрајан и недогледан. Јер изван сваке је сумље, да се и урођене п задобивене духовне или душевне особине и способпосЈИ преносе с роднтеља на децу и потомств > исто тако, као и телесне, па да се ио томе увек развијенији и разнијенији нараштај јављати мора. И из овога свега, што смо до сад навели, излази пеоспорно, да је моЛ наслеђивања или урођености у духовној области још много всИа и знатнија, него у телесној, и да она баш на човека као највише духовно створење, и највише утицаја имати мора. То смо могли видети и из оне чињенпце, да се све душевне болести јаче наслеђују него телесне, и да најмања Фнзиолошка промена душевпнх органа оставља тако јаке трагове, да се оне и наследпти могу. Ми видимо дакле, да је мозак тај орган, који најјаче прнма и задржава и спољне и умутарње измене, и иредаје их у наслеђе. И одиста искуство нам показује најевидентније, да готово нема исихолошке наклоности или способности наше душевне суштине (или животињске), која се не бн могла преносити наслеђем и то често с веома чудном снагом и верноћом. Навике, склопости, нагони, снособностп, таленат, инстинкти и нагони за извесне вештачке радње могу се тако нсто преносити у наслеђе као и осећања и сграсти, темпераменат и карактер, интелект и осећања морална. И склоност на све могуће врлине или грехе, на иреступе и безброј других особина карактерних, на особити начин мишљења и осећања без сваке сумње је наследна или може то бити. И то је, норед обичпога наслеђа, друго једно чудо у Физиологији. Расположењс родптеља, трајно илн тренутно, при акту сиаривања има огромна утицаја на расположење и карактер детињ, као што то и Шексиир у своме. в Краљу Лиру" наспомиње. Може Оити да се тиме и може објаснити разлика у нарави и карактеру деце истих родитеља. За ову велику лакост, с којом се све .зушевне особине преносе, општи узрок оиет лежи у већ сиоменутој, финој V покретљивој грађп органа душевног, који као восак лако прима све утиске сваке врсте, лако задржава и лако их предаје. Али питање, како се то нреко оне материје за расплођавање преноси, данас је потпуно неразјашњено, нити се можда икада разјаснити може. Од безброја онвх прпмера, из којих ово наслеђивање душевно видимо, павешћемо само најглавније, јер је у главномс и цела Психологија доказ за ово. Прво можемо и на практичан живот подсетити , где сваки дан можемо и самп оппзити пуно примера ове врсте. Да се на пример таленти . склоиости , темпераменат и карактер од родитеља наслеђују , тако је нознато и обично, да се сваки дан може приметити,

како се тиме као чине и пзвињења за извесне мапе, и да се по нешто објашњује , наводећи: то и то су он пли она од оца или мајке наследили. Исто то вреди и за цео телесни састав, облик, аржање, покрете, глас, манире итд., што се све тако верно с родптеља па децу или њину лецу преноси , да често можемо познати дете, које до сад ни један пут нисмо видели, и казати чије је, само ако им родитеље познаЈемо, ц да би свакоме ире било чудно, кад не би било тако. Дарвин нрича, како је његов отап имао једног пријатеља, који је умр'о још за време детињства свога нрвога син;|. Кад је он после овога сипа, који је већ био дотле велики порастао, први пут видео, учинило му се као да је његов стари пријатељ са целом својом наравп и маннрима устао из гроба. Иоједпни манири нрелазе у навику, у обичај, а за наслеђивање његово имамо тушта иримера. Од најпознатијих Је онај, што га је Жиру саопштио. Један отац је имао обичај да сиава на леђима и да нребаци десну погу преко леве. Једна ћерка његова поче одма још у колевци да спава тако , н задржала је ту особипу и даље, при свем то.ч што су се старали, да се од тога она одвикпе. Дарвин је иознавао једног човека, који је још као дечак имао обичај, кад се развесели или оорадује , да трља длан о длан , а нри већем у.>буђењу да подигне обе руке до према образима па да врло брзо прстима мрда. Као човек одрастао доцпије гледао је да напусти оваЈ детињасти обичај. Од осморо његове деце .била је једна ћер , кој а је још у 4 — 5 години имала исти обичај, и чинила га и бнда, кад је сама. Г. X. Шнајдер прича један интересантан пример из своје Фамилије. Његов отац", кад је хтео ма каку сумњу да изрази , правио Је особиту мину: устурп главу, подигне обе руке иа се удари по бутинама. И ако су они, синовп му, врло рано отишли из куће, опет се код све четиорице јавља исти обичај, и то од двадесет четврте године. Исти нисац саопштава један други случај, како је једна жена имала обичај , да се десном руком једпако игра с једним праменом косе. Опа умре при порођају, а исти њен синчић ноказа исту навику још у седмој години. У једном другом случају, што га Дарвин у своме делу о нзразу душевних покрета саопштава , нрешла је с оца на сина и унуку једна друга врста ио1.ретања руком. И наслеђивпње рукописа долази овде. Један скунљач разних рукописа увераваоје Дарвнпа, да он има потгшса од отаца и синова, гдс човек не бн могао да распозна да је то од двојице ни ио чем да није датума. И левак отац или мајка преноси често и ову особину па децу. На И'ти начип преноси се и таленат или већа способност за вргаење неких извесних механичких или 122