Prosvetni glasnik

968

УРОЂЕНОСТ ИЛИ МОЋ НАСДЕЂА

и н ирода чини исто то, само с том разликом, што то иде много спорије, и што она то чини несвесно и без цељи. И она гаји и одабира, одабира и гаји. И ништа то, што она врши свој посао спорије, него човек. Оно што ее може учинити за стотине и иљаде година, она учини за милијуне, и то у великоме и с лакошћу. Само јој дајте времена, а она га има; она има вечност. „Кад већ у тако краткоме времону човек може чроизвести за своје цељи толике измене у биљном и животињском свету, вели Дарвин, ја колико ли онда може нрирода, која не ради за своју личну корист као човек, него за корист појединих живих створења својих гаји и одабира, и за то има бескрајио време и безбројне генерације на расноложењу!" С тпме смо дошли на славни избор ириродни, који чини темељ Дарвинове теорије, и који има: да код свих живих створова све добре и корисне им особине мами, изазивље и наслеђем иродужује и учвршћује, све рђаве и штетне одбацује и нпшти, а средње илн индиФерентне, како кад, негде нреноси и шири, а негде изоставља. Тако су се, вели Дарвин, развиле у животиња разне боје, код неких да се сакрију лакше од свога непријатеља , код других да боље гоне своју пљачку. Код зверова се развиле канџе и снага за савлађивање свога пљена. Еод жуње се развпла боја, нокти, кљун, рен и језик за пужање и вађење инсеката испод коре. Код срне и антилопе брзе ноге. Код бикова и јелена рогови, а код петла мамузе, чиме су нобеђивали своје противнике. Тако се код жираФе развио велики врат, који је оспособљава, да може доватати лишће с впсокога дрвећа и о^ржати се п онда кад је пајвећа суша. Отуда и високе ноге и дуг врат у Фламинга и других тица пловица и штркуља. Свуда су оне индивидуе, које су имале боље органе, боље и одржавале, и те своје добре особине преносиле наслеђем и на потомство своје. Но, дабогме, да ово промењивање и ноправљање не иде у бесконачност. Оно иде дотле, докле се не постигне нека сталност измеђ снољних одношаја и унутарњих способности, потребних за одржање животно. Чим се ово ностигло, онда настаје и нека сталност у животу органскоме и Формама његовим. Овоме гајењу или одабирању природином у борби за опстанак придружује се још и читав низ других узрока, који, сви, истој цељи воде, и заједно с нриродним избирањем теже полаганоме измењивању органских створова. То је утицај тако зване средине или медијума, снољне прилике животне и услови животни, геограФСке и климатичне измене, промена ране, земљишта и стања, путовање, утицај навике, вежбања, нужде, употребе и неупотребе појединих органа, ироменеу одношајимаприразвићу,случајни или неизбежни

утицаји на заметак, и т. д. Све су то утицаји, који у цромењивању органскога света играју велику улогу, много већу него што нм је и сам Дарвин нридавао. Било ово све тачно баш овако, или не, за нас је тек јасно, да органски свет око нас није више нешто укочено и непроменљиво, увек једно те једио, него да се и он, као све у ириродн, ненрестано мења, предругојачује и покреће. Промењивање ово на сваки начин врши се тако лолако, да се невештом оку чинн е ту влада нека сталност, нека непроменљивост, неки вечни застој, као год што пам се чини да па небу све мирно стоји, док се оно све налази у ненрестаном покрету. Као год што намовдевечни покрет изгледа вечпи мир, исто нам тако у оргапскоме свету вечна ироменљивост нзгледа вечна сталност. У истинн нак и тамо и овде све се налази у ненрекидноме кретању. И ово средств > за преношење и пресађивање овога иокретања у органскоме свету јесте наслеђивање, јер се њиме сви иа и најмањп утицаји на једно живо створење за време његовога живота задржавају и продужују даље до у бесконачност. Свој особити и највећи или философски значај пак добија ова чудна нојава наслеђа тек у нримени њеној на човека и на његово телесно и душевно развијање. А да се то нримена учинити може и мора, нема међу зналцима никаке сумње, пошто се процсе овај наслеђа и код људи јавља на истн начпн као : и код жпвотиња, и у извесним правцима још јаче, и пошто међу научницима данас влада опште уверење да човек не чини изузетак у природи од осталога. жнвога света, него је истпм закопима и силама природним подложан, нарочито закону нромењивања и развијања , као год п остала створења око њега. И кад се запптамо , на који је начин човек стекао толике преваге нада осталим живим створовима на земљи, мн и немамо друга одговора до овога, да све све то наслеђем постунно преносило, чувало и опет преносило даље , док се тако у дугим генерацијама и вековима накупило ово нреимућство што га он данас има нада свима створењима. У првом реду стоји јаче разввће органа за мишљење или мозга, који је ове резултате још више увећао ; у другој линији стоји већа развијеност говорнога органа речима ; у трећој и последњој линији стоји диФеренцирање његових удова, на горње и доње и употреба горњих за наЈразноврсније послове творачке. Ово последње више одговара телесноме а оно двоје прво више душевноме или духовноме рззвитку, у коме се у неку руку цео будући развој концентрише. Даљега телесног развијања и промењивања у човека канда неће ни бити, сем у след јачега развића мозга, нарочито у његовој унутарњој грађи и сложају; ду-