Prosvetni glasnik

Е О Г Д А

П Р о с т и

У таквим пршшкама дар мајора Мише Анастасијевића иодмирио је једну од иреких потреба земаљских. Господо, нека је вазда леп спомен ондашњим трудбеницима на раду око реч>орама шкодских. мора се ипак признати, да њихов труд неби донео очекиваиа пдода, а гдекоје Нзихове жеље остаде би само скромне патријотске жеље, да чекају још година, и можда још досга година на остварење, да није било Мише Анастасијевића. Јасно је, бар једно, да је његов велик., дар изазвао реФорму највише школе српске. Ведике и депе просторије ове зграде одакшаде су ондашњим уиравницима земље, да мисде на уређење универзитетске наставе. Зато је име дароваоца ове куће везано за оснивање саме Ведике шкоде. Он је отмонио сметње материјадне и био нодстицач морадни за ведику реФорму највишег просветног завода у Србији. И ако је Ведика школа покренула бржег напретка у образовању нашег народа, ако је спремила више раденпка за виноград народни и књшкевни, ако је расула више светдостн знанствене и више јачине мораАне по нашој земљи ? Онда један ведики део заслуге за све то припада и том великом Србину, чиј спомен данас скромно празнујемо. Ведики дар мајора Мише нредусретнут је у оном деиом, поетском, ентузиастичком времену, благодарношћу, каква му је додиковала. У општој радости да су најгдавније сметње откдоњене за уређење највише наставе у земљи, за којом је одавна, све што је у нашој отаџбини интедигентно, жудело, похитали су, и вдадалац и народ и омладина да бдагодаре свом дичном суграђанину. И у том сусретају ведиког отачаствољубља једног српског грађанина и бдагодарности једног одушевљеног народа имало је доказа о великим друштвеним врдинама народа, на који онда цео образован свет беше окренуо поглед, и чиј сваки покрет неки са симнатијама а неки са извесном зебњом нратише. „Нема хвале, не смемо ни номислити да ти захваљујемо", говорили су ондашњи ђаци Велике шкоде ведикоме добротвору, „бројимо се за најсрећнији нараштај омдадине, што па нас ред паде, да ти смерно дођемо на да се

ћутећки пред тобом покдонимо, да ту номислимо на величину дела твога." И на ту омдадинску бдагодарност, која не уме речи да нађе а опет више каже него што се речима исказати може, одговорио је, велики по срцу а скроман по нарави, даровалац, „да се осећа срећан, што га је Бог у стање поставио, да споме отачаству може услуге чинити." Части нада на сваког који је спреман да својој отаџбини жртвује и на сваку отаџбину која уме бити бдагодарна. „Народ који тако поштује књигу и иросвету и који таквих синова, као што је мајор Миша, има, да му иомогну", говорили су, у оно време и нешто доцније, нријатељи срнски на западу „заслужује да га остали, образовани е^опски народи нриме у своје друштво; он је достојан њих, он ће бити у стању да ради на општем цивидизаторском деду нашега века", а путници, који су поред Београда продазили, причади су Европљанима, на част младе кнежевине а на хвалу патријотизма Мишиног, како је највећа кућа у српској престоници, која се као голијат диже изнад палате кнежеве и кућерака грађанских, народна школа. „Ја нећу цео умрети. Један део од мене измаћи ће ударцу цриога разрушиоца, и живеће докде траје Капитола и уз његове се степенице буде пењао, тихим ходом, свећеник Јунитеров", 1 ) рекао је један велики Римљанин, убеђен у величину и важност свог рада за свој народ. „Тм ниси цео умро; један део од тебе остао је да живи" можемо ми рећи дароваоцу нашем. „Твоје ће име живети, праћено благодарношћу, докле траје велике школе и докле наша отаџбина узима своје деце да је пкаље на извор науке." Али ова кућа није једини сиоменик патријотизма и дарежљивости Мише Анастасијевића. Да не говорнмо о оним многим добрима, која је Миша чинио сиротињи где је год дошао и о којима има доста прича што нам илуструју нежност и доброту његова срца; о оним добрима која је чинио, да подстакне на већу жпвахност, рад и трговину наше земље; он је своје име урезао још на темељу прве београдске читаонице, којој је до смрти ') ПараФраза Хорацијевог стиха : N011 отпгб топог, МиИацие рагз теа УИаШ ЦТтат и т. д. 04а<? III. |0,