Prosvetni glasnik

БОГ ДЛ ПРОСТИ

своје био председник; и на темељу ирве српске позоришне зграде, где ће оно смерно али достојно остати, вечито, поред сјајна имена осниваоца српског народног позоришта. У дугом и лепом животу који му је Бог даровао, у богаству, које је трудом својим стекао, он је имао много придика да ноказке своју синовљу оданост и љубав наспрам отаџбине, и показивао је вазда штедро а вазда нечујно, као што право, истинито отачаствољубље и хоће. Нико се није тако журио да помогне онде где је помоћ бида нужна, а нико није више од н>ега мрзио хвале. Само они што су бдизу уза'а биди, могли би причати о свему добру које је Миша Анастасијевић учинио за свог живота, за школе, болнице, цркве, ђаке, поједине сиротее породице и сиромашне књижевнике. Миша је био целог живота пример вредноће, и та врлина уздигла га је из нуке сиротиње, у каквој се, у иочетку овог века, родио, до великог богаства и поштовања, у каквом се од овог света пре неколико дана растао. У његовом карактеру, као што са задовољством налазимо у карактеру оних српских јунака, што су видели мучне дане у које се наша држава рађала, било је у леиом споју, јачине воље и нежности осећања. Мајор Миша био је у том погледу међу нама тип једнот лепог колена, које је давно пре њега изумрло ; колена, које је, више свега срца имало, а то срце било, ире свега, својина отаџбине. Нема сумње, и данашња генерација има љубави за своју отацбину. Природно је да људи, вазда, воле ону околину у којој су одгајепи и отхрањени; она поља, оне куће, ону момчад и цуре у чијем су друштву младост провели; онај хлебац што на њиховој земљи расте, онај језик на ком су први пут сазнали осећаје својих милих и дошапутали њима своја осећања, оно иарче земље за које су душом и телом везани. То је природпо, и опет чини ми се, — и нека ми се дозволи, да ту исповест изустим сад, на номену овог народног добротвора и представника наших отаца, п нека би та исповест била као она залуталог спна, у еванђељу, који се враћа кући свог оца, научен патњама да је грешан, не би ли и ми, као и он, заслужили опроштаја, — чини ми се, да ми инак не љубимо или не умемо

да љубимо нашу отаџбипу онако како су је љубили наши оцеви. Између нашег отачаствољубља и њиховог има разлике. Ако ми љубимо отацбину, та љубав није ништа или врло мало што у питању драгаве и друштва коме смо чланови. Док су код наших нешколованих отаца све грађанске и држављаеске врлине нотицале неиосредно из љубави арема отаџбини. дотле се ми трудимо да одвојимо иојам отаџбине од друштва и да све наше грађанске врлине сведемо да извиру из нског убеђења или уверења да су оне корисне. Шта је отуда изашло? Да се код нас данас, или различно схваЛају дужности ирема отаџбини или се не врше онако ревносно као што су их нагии стари вршили. Ако је, господо, узрок томе у нашим новим установама, у нашој образованости, или у каквим западњачким теоријама о држави и друиггву? ох, те су усганове, та је образованост, те су теорије грешне и врло грешне, јер нам из срца чунају оно, што нам је као најсветији аманет од отаца остао, бришу из нашег карактера ону црту којом личимо на наше оцеве. Чувајмо се да се не удалимо толико, да заборавимо иаше оцеве и да се не нознамо с њима, јер ћемо онда и отаџбину заборавити, а ко отаџбину заборави тај није далеко па да је и изгуби. Није истина да друштва људска почивају само на укрштању узајамних интереса појединаца. Није истина да друштва постоје само зато, што их закони држе да се не растворе или што појединци имају каквих користи. Друштва политичка нису задруге спекуланата основане само на интересу и на памети уписаној у уговору, у којима се дужности иојединих. задругара управљају по користи каква им стоји у изгледу као награда. Ако и није цела осеова, оно је најглавнији темељац у основи, на којој лежи политична народна зграда, љубав. Она света неограничена љубав, која веже братским осећајима људе једног језика и успомена, једне земље и историје. Она љубав која ради а не разбира, која твори а не тражи награде. Тешко народу испод чије је политичпе зграде тај темељац исклизнуо. Ни његове саме слободне установе, ни његова образованост, ни његово богаство не могу му накнадити ту оскудицу и погрешку у основи његове народне зграде-