Prosvetni glasnik

К А Р Л 0 К Е Р

У кући Дебеловој остао сам до шеснаесте године. Онда ме он да на учитељску школу у Готи. Пријемни ми испит испаде тако сјајно да је то била најбоља награда за доброга старда. У семинару се отпоче нојз живот за ме. Најводео сам Психодогију и Логику, Физику и Музику. Из Музике сам имао и приватне часове и учинио сам знатне успехе.. Кроз кратко време свнрао сам скоро у све инструменте. У то време била је у мене нека Фикс -идеја: да постанем сдаван компонист. По цеду ноћ сам често провео у свирању до зоре. Инвентар моје собе беше: један стари сго, једна дашчана стодица, кревет и једна зедена дампица. Ади виодина и мади кдавир што ми га отац беше кунио, тако су ме привдачиди у овај мој празан собичак, да сам из њега издазио само онда', кад сам морао да идем на часове у семинар. Да би уштедео дрва,- примакнем зими астад кревету, па би тако радио до неко доба ноћи. Недељом сам подазио своје родитеље, па се увече опет враћао у своју милу собицу, срећан с којим грошем у руци. Путем би градио стихове и сдикове: „сунце" и „срце", „воља" и „боља" итд. Са својим стањем био сам потпуно срећан, јер ме и отац и мајка моја и Дебед беху одгајиди у некој простоти, за коју сам им и данас захвадан. У семинару будем три године. Онда ме савет проФесорски већ преддожи за испит државни. Ја га подожим и добијем оцену првог реда, па будем постављен за привременога учитеља у првој грађанској шкоди ту у Готи. Тада сам тек видео, да ми је оцена „1" (оддичан) неправедно дата. У шкоди имађах да нредајем иознавање домовине и света, а ја знађах само пут од Едге г сберга до Готе. Имађах да нредајем библиску историју, матерњи језик и рачун а не знађах ништа о методском поступању у тим предметима. Семинари беху онда више за опште образовање, но за стручно образовање учитељско. Није чудо дакде што ме беше обузео неки неописаии страх, кад ме управитељ готских шкода уведе у дужност. Залуд ми беше све моје знање — ја не знађах ништа шта ћу с дгцом! Цеда обдаст методике и дисцип.ш е шкодске беше дадеко од-мене! Но, на срећу, у наставном плану беше прописан барем материјал наставни. А да урадим што ваљано,

за то беше у мене воље довољно. Но исирва тако не знађах како да отпочнем, како да удесим, да ме мојн несташни ученици тако доведоше у огорчење, да сам онда најводео да побегнем из шкоде. Они опазише моју забуну и страх, па се тиме користише да збијају шале. С највећом нријатношћу модио сам их да буду мирни, исцриао сам све опомене већ, па и нретње ; али, што сам више ја молио, опомињао, прекдињао и претио, то сам све. впше увиђао, да су та средства немоћна. Онда ми не оста ништа друго, до — прут. ПТто ја немогах, то је ваљадо он да може; место мене нека он одржи ауторитет и пажњу ! Адн, о празна и варљива надо! Што више ја кажњавах, то све упораија беху она; што се више ја љућах, то ме све више она изазиваху. Ваља да човек добро познаје варошку децу, на да нојми, каки се рат онда отвори између мене и моје деце. Ја бех изван себе. И да хтеше моји родитељи, ја одох у Флоренцију и нредузех други посао. Али они не пристадоше, и ја морадох да останем. Отиднем једноме другу своме, ученику Дебеловом, и попричам му све своје невоље. Он се насмеши па ми каза: „Баци прут — не дај оком да ти се дешавају иступи и грешке, и пази, да ти је оно што предајеш занимљиво. Ако учиниш само ово друго, знај да ће све ићи добро." — Јест, драги друже; ти си имао право; живом очигдедношћу, заночињањем из темеља, буђењем на саморадњу, те пажљивост дечију изазивати к појединим предметима, те да она заводевају не само учитеља но и наставу и грађу наставну, то је оно, на шта излази све, то је оно, што чини сву садржину Дидактике и Методике! . . Промених своје ноступање, постах разумљив у настави, и — моји се ученици знатно повратише. Упамтите ви, млади учитељи: школа је Фотографија учитељева! Моја ноправка донесе понравку и '^ака мојнх, те и данас погрешке у својих ђака тражим прво у се(зе сама. Први корак дакде беше учињен ! И други се низаху за њим, све један по једаи. Мој ми је друг и даље био на руци, те смо заједно цртади карте, заједно се договаради коју књигу да купимо за своје даље образовање, и помагаше ми саветом својим тако, да ми и данас он дебди пред очима као неки живи семинар. Већ посде пода године беше мн јасно, којих погрешака да се чувам