Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ

најире створити о себи неко охоло мимљење као да он све може, и да је за њега, довољно само његово „ја," него се претпоставља само тачно разумевање и верно понанљање онога што је учено. Одобравање и похвала са стране учитеља, или других личности, које су у томе заинтерееоване, додази као јога једна награда више. Но ипак, ми бисмо имали десетоструку снагу на расположењу, која долази од оног осећања: да се може нешто изнаћи, засновати и створити својом снагом, само кад биемо били у етању да њоме и раенолажемо то јест да је свуда применимо, где год би се то могло чинити. Али, по што ово готово никад није могуће остварити, онда је најбоље тај однос у уображењу или у иредстави оставити. Само потпуно спреман и своме послу вичан учитељ, моћи ће се послужити и тим помоћним средством при настави, да својим ученицима да читав низ шаката и да им само мало нешто наговести, а н.нма еамо да остави да изнађу главни резултат. Ко у овоме послу уме да пође правом средином те да скок не буде тако мали, да не вреди онога труда који се уложи, нити опет сувише ведики, те да премаша нросечну способност ученичку — тај може рећи, да ради правилно и успешно. Међу тим, све ово спада међу оне предмете, који се само овда онда употребљују, који су украво посдастица у наетави, и не могу се узети као евакодневно нравило. И ако је онај понос, који долази од осећања да се може нешто својом сопственом снагом засновати и урадити, један мотив од огромно велике снаге, који је код неких људи јачи него сви остали мотиви, и који и као представа има велику драж, ипак се не сме заборавити, да то није једини мотив код свију, којим се учитељ може послужити у своме иослу. Има један други мотнв симпатије, наклоности

и уважавања за надмашније знање, којн баш унраво у противном правцу упдивише. Овај мотив чини, те све оно, што се учи и усмено еаошнтава, добија већи укус; даље, он чини, те се ученик брижљиво уздржава од сваког назависног суђења, да не бн ни најмање умањио учитељев углед и важност. Свакојако, у овој тендепцгји има опасноети, да се овим путем не потпомогие и не развије сувише ропеко држање, забдуде и мртвило у човечијем духу. Међу тим, са свим је потребно, да је з г ченик, у некодико у овом одноеу према своме учитељу. У томе' се и огледа прави иојам иетинских одноеа између учитеља и ученика, што је овај други као прималац и ученик, а никако учитељ или нронадазач, и што он већином мора све да нрима са простим насивним одобравањем ире него што се усуди, да изађе са својим предлозима о овој или оној етвари. За сваку вештину или науку, испочетка је потребно извесно слепо веровање без суђења. Ученик мора најпре етећи и имати доста знања, па тек онда ће бити могуће, да и он сам независно нешто ствара и изналази. У своје време наступа и тај тренутак, кад он из тога паеивног положаја излази и ступа у независан. Али докде год основна шкода има поела са учеником, дотде се не може рећи, да је за њега наступило време независног рада. Па и у самом вишем курсу университетске иаставе таква је независност нешто сувише прерано, сем појединих врло напредних и развијених духова, иизгледа, даониучитељи нису имали увек усиеха, који су у томе добу ученике у самосталан подожа,ј етављали, да би их на слободну критику подстакли. 1 ) Ј ) Одведо би нас врло далеао, и ако не би било без иоуке, ако би смо хтеди равматрати све рђиве стране оне наклоиостн или љубави, да се сваком новом зиању дода по нека своја измена и црта. Ова иаклоносг чвни, те се промењује само тек да би се нешго предр) тојачило, и никако не оставља нредмет на миру. Она чини, те се варнјације у облику и изра.зима умногостручавају, да би се исти. факат пзпачио, и на тај пачвн све предмете више замршује без