Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ

К А О НАУКА

377

промевом цедокупне телесие снаге и спонтанаитет се мења. Ова врста активности издила би се, па било то у корисном или штетном напрезању, баш и онда, кад би резултат од њега био потпуно инди®ерентан према пријатности или непријатности. Ми се обично старамо, да се том снонтаном унутрашњом снагом користимо, па с тога, место да је оставимо да се узалуд истроши или, што је још горе, да се на штетан рад употреби, ми је обрћемо у оном правцу, у коме ће она нрипомоћи за вргаење кориснога носла. Но и ова снага, после дужег или краћег времена, истроши се; али докле год ње траје, дотле напрезање није ни мало тешко. Премда се спонтани излив радљивости најјасније и најбоље очитује у мишићним нокретима, ипак се он исто тако јавља и у области чула и нерава, и обухвата како телесне тако и духовне радње. Интелектуално напрезање у пажњи, вољи, намћењу и мишљењу донекле се врши једино изливом готове снаге — погато је одмором утрошена надокнађена — у организму и докле ово траје, дотле нема никаког запињања нити тешкоће. И. овдеје потребно само паметно и вешто руковођење, па да се до успеганог резултата дође. Па бапг и са овом радљивошћу, која је узета овде као независна од осећања, онет је везано неко извесно осећање. То је осећање нријатности, које је с почетка најјаче. Пробуђепоет пријатности (веселости) јесте најсталнији мотив за рад, и сваки природни рад организма — на био он у нервима или мишићпма — до неког извесног степена засићености служи за нојачавање ове пријатности. Кад се нагаа радљивост продуктивно илн тако употреби, да доноси јога и неко друго задовољство, сем онога, што долази од простог излива унутрашње готове сиаге, онда ће у толико и уживање у раду више

порасти. Ако ми налазимо уживања и задовољства у самом богаћењу и скупљању знања, сем онога задовољства, које дола-зи од интелектуалног рада у опште, онда имамо сву рарост, коју интелетгтуални рад даје, Међу тим задовољавање ученика са-морадњом има опгаирнији смисао. Тиме се мисли такво учење, при коме се- ученику само један врло мали део од свега, гато оп треба да научи, нравце саопгати, а главну ствар има он сам својим сонственим духовним наирезањем да извуче из необрађеног материјала, и да то запамти. Ми треба што је могуће вигае да стављамо ученика у положај изналазача, те на тај начин да му стварамо прилику, да он сам осети ону драж и тријумФални нонос и радост, која је везана са изналажењем Факата снојом сонственом снагом. Ова дрска Фикција често се сматра као неко стално и неизоставно правило у добром васпитању; док, међу тим, мени изгледа, да је бол,е, ако се ово узме као једна необична мера, која се може употребити само у нарочитим ириликама и ири особитим поводима. Без сваке сумше, погрегано је, ако се ученицима при настави непрестамо само предаје, а не даје им се прилике нити се подстичу, да и они сами репродукују и примењују оно гато им је казато. Разуме се, да се овим јако греши о ученичку саморадњу, али и овде је та погрешка управо више у облику него у самој суштини. Јер и слушање, а и примање нли ехваћање, такође је једна врста рада, и тусеможе много учинити, само ако се увек одржава равнотежа ивмеђу тога рада и оних веж. бања, која су потребна за утврђивање нагаег зиања. Ако се ова друга вежбања увек уредно и прилежно врше, онда ученик може добити неку извесну меру задовољства и допадања у своме раду, и то је бага она права и оправдана награда за доброг ученика. Тиме није речено, да ученик мора 43