Prosvetni glasnik

376

КАРЛКТБРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

Сваким даном увећавало се зло у несрећној вароши и ништа им друго није било остало, већ мучна смрт од глади. Тада решише на ново, да цара моле за мир. Али он захтеваше да се варош преда на милост и немилост. Миланцима није био остао никакав други излаз. Првог Марта 1162 године беше знаменити дан предаје Милана. Из јутра истога дана изађоше консули и двадесет најодличнијих племића, сви са мачевима о врату, у логор царев, да савладану варош предаду са евима добрима и становницима. Следећега дана одоше опет консули у непријатељски логор а са њима у оделу покајника 300 најодабранијих миланских ритера. Са собом су понели кључеве од вароши и заставе од 36 капија и кула да их цару иредаду. На послетку трећог дана дође цео народ из Милана, и сви војници са заставама вароши. Кад су дошли пред Фридрихов престо и за знак нокорности поклонили се, цар скочи љутито и подера крај од заставе. То је био рђав знак за парод који је пун страха очикавао одлуку победиочеву. Мрко иогледаше Фридрих око себе, са натмуреним лицем слушаше говор, који је држао један

консул да Фридрихову љутњу ублажи. Али огорчење у Фридриховом срцу беше врло велико. Једним знаком заповеди он несрећнима да устану и отпусти их са објашњењем да ће сутра њихову судбу сазнати. Миланци употребише ово време да склоне кнегињу Беатрихс да за њих моли. Кнегиња не хте то учинити. Кад је Фрррих 1158 године пошао са војском на Рим кнегиња Беатрпхс пзјавила је жељу, да види славну варош Милано. Ову молбу цар јој је радо испунио. Али тек што је прошла кроз једну капију, а њу нападе једна гомила народа. Метнуше је натрашке на магарца и место узде дадоше јој реп у руке. Овако осрамоћену протераше је кроз целу варош и избацигае је на поље. С тога се она и не хте за њих заузети. Фридрих беше неумољив. Оп задоведи свима грађанима да се иселе, па нразну варош предаде суседима да је онљачкају и разруше. Зидови, куле и јавна здања била су поругаена. Једна тако лепа варош после неколико дана била је порушена и изгледала је тако жалосна, да су је жалили и многи њени пређагањи ненријатељи. (Наставиће се)

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

од

^ДгЛЕКСАНДРА Ј з ЕНА

(Наставак) Оеећање радљивости. Ни једно васпитно нравило не иотрже се тако често као оно, да треба код ученика неговати саморадњу; да их треба упућивати, како ће они сами моћи изналазити Факте и принципе. Мећу тим, ово треба боље размотрити и тачније испитати. По самој природи свога оастпва, човек цма неки известан спонтанаитет (самовољ-

ност) за рад, који је резултат централне енергије, и који није зависан ни од једног осећања, које је са радом свезано. Овај је спонтанаитет велики код деце, а сем тога, њиме се одликују и по неке индивидуе, за које ми онда велимо, да су активног темперамента. По њему се разликују људске расе и народности, а и код самих животиња он се појављује у разној мери. Упоредо са