Prosvetni glasnik

4 98

историја српских

школа у угарској

ван>е у Русију мораде да престане. Том придиком добише и власти земаљске надог, да се чувају таквих иостуиака, што би Србе нагањали да остављају своја станишта. А но што су се хрватски сталежи од увек највећма истицали, са својим, нротив нравосдавних Срба напереним предлозима, с тога је на хрватски сабор 1752. тодине стигао највиши краљевски решкрипт, што је сталежима те краљевине палагао, да решнектују привилегије, што су Србима издане 1690. године; уједпо им се препоручило, да Србе нримају и у јавне слуасбе. „Сталиши примају заповјед њезину (царичину), али ју одбијају, колико би од ње могла трпити једна сама ирава и сиасају&а вера, којој су привидегије потврдили и заприсегли толики крал>еви, њезипи предшастници." 1 ) Да је крај такве изјаве хрватских сталежа у оним крајевима остало при старом, није пам пужно ни помињатн, а то најбоље доказују и побуне српског народа у вараждинском Генералату, Славонији и Горњој крајиеи, што се спомињу од 1752 — 1755 године. Исељавање у Русију је снречено, али незадовољство народа остаде, јер узроци што су га изазивали нису отклоњени шта више, они су порасли и множили се. Ми ћемо овде крај верског прогањања наноменути још и ове: нрекомерна давања, одвађање ратника далеко од свог завичаја, реорганизација крајина, а било је тога још и више. То је навађало народ чак и на ту одлуку, да се врати натраг у оне српске покрајине што бејаху нод Турцима. И збиља су се у то доба многе српске породице вратиле натраг у Турску, а има трагова, да су читаве покрајине биле одлучне да се у маси у Турску иседе. 2 ) ') Згшсјккз ТаЛе, Роујев! Нгуа1;8ке II. Стр. 332. 2 ) Кад су се 1751 годипе Срби у Банској крајини иобунили, услед силних давања и других злостаљања ухваћене вође устанка Тодор Кијуг и ноп Филии Трбуховић, изјавише, на суду е је део онај крај био сиреман да се пресели у Турску, и да су они једипи ту сеобу спречили и осујетили; тај разлог сиасао је оба вођа од смргне осуде, види : ЗнпММаз Тас1е, РоУ1е8); Нгуа1аке." II стр. 330 - Осим тога нађосмо једно пастирско писмо Митроиолита Павла Ненадовића од 1759. године, управљено на војнике петроварадинске граничарске регименте и на цео тамошњи народ. Митрополит навађа ту, како се дознало, да народ тамошњи хоће да се сели у Турску, те га приклања да не чини то, имајући на уму да су му стари његови од зулума турског амо пребегли. Уверава га даље о

Предазимо преко ових и још многих другнх, но културан развитак народа српског врдо неповољних нрилика, те ћемо се обазрети и на оне по нанредак народа српског повољније прилике. Овамо спада ироглашење Суботице (1743), Новог сада (1748) и Сомбора (1749) за сдободне краљеве вароши и добитак два крунска краљевска дистрикта: Бечејског (1751) у Бачкој и великокикиндског (1774.)у Банату. Па и у административном погдеду ношло је на боље: Крајина доби јединствен устав (1747 — 1754) а у ировинцијалу уведоше се постепено редовне жуианијске области. Истина је, тиме су иривилегије сриске изгубиле много од свога обима, али је престала и самовоља ванредних комесара и народ се покорио уставу што је важио за друге становнике исто тако као и за њих. Пошто су тек нривилегије српске стојале у опреци са многим земаљским законима и одредбама, влада је оддучила да их доведе у склад с њима. Тај тежак посао имаде да изврши придворна депутација илирска, која је иосле многих препона и других преговора свој задатак извршида и рад свој круии на потврду дала. Године 1770 доби едаборат илирске нридворне денутације у Бечу, највишу санкцију. Тако посгаде први илирски регуламенат, што је требао да у себи садр.жи сва она права, што их Срби у толиким привилегијама добише од разних краљева. Оно што је онде било у више диплома изложено, требало је овде да се представи у систематичној цедини. Но народ је на први ногдед приметио, да су у регудаменту том изостала сва најзнатнија права његова. То је извело у свима крајевима где Срби живљаху толику узрујаност, да се тај регуламенат већ 1777 године изменуо другим илирским регуламентом, који Србе такође не могаше да задовољи. Нридворна илирска депутација, дошавши међутим толико пута, због компетенције у српским стварима, у расиру са угарском придворном канцеларијом, буде напоследак крајем те 1777 године укинута а српске ствари припадоше нридворној канцедарији угарској и придворном ратном савету, што је и донде у свима предметима из војене благонаклоности царској и т. д. — видк: Мандата Ра(пагсћагит. Рукописна збирка ц. кр. библиотеке царске у Бечу. Со<1. 81ав. бр. 14 стр. 79.