Prosvetni glasnik

510

васпит А ње

као наука

аналиае свезан је са аистракцнјом. Један конкретан предмет, као један жннерал или нека биљка, раздваја се но степену помоћу апстракцнја у своје сасгавне Факторе на тај начин, што се сваки његов Фактор или особина посматра по реду и појединце. Такве је врсте описивање једног минерала у јестаственици; јер овде се постепено износе и набрајају његове Физичке, хемијске и математичке особине. Ва ову је цељ она реч (анализа) готово сувишна, па с тога и ногрешна. Један други облик анализе састоји се у раздвајању комбинованих уплива на њихове ноједине сасгаино- делове, као кад ја нокретање једне планете раздвојим у центрииеталне и центриФугалне снаге. У том истом смислу ми можемо употребити анализу и за карактер или мотиве некога човека, или ми можемо и неку подитичку ситуацију анализирати, кад узмемо па изнесемо све упливе, који се на њу односе. Ова су значења довољно јасна, али за њих није потребан никакав особити израз, пошто се могу и друкчије обележити. Сем граматичке анализе, где је њен значај потпуно разумљив, и оног горе случаја, где су снаге или упливи уједињени, — свуда на осталим местима биће умесније да се реч „анализа" изостави. Хемијска и геометријска анализа имају свој засебни карактер, који нам није потребно овде објашњавати. Више тешкоћа задаје реч синтеза, премда би она требала да буде у сваком ногледу противност анализи. Има једна граматична синтеза, коју је господин 1)а1д1еГтћ као граматичко веџбање обрадио, којим се чланови или саставни делови рашчлањеног чланка, опет састављају у једну целину. Кад се неки сложен предмет, као на пр., једна машина растави у њене саставне делове, да би се сваки део могао по реду описати, па се после сви ти делови опет саставе у целину, онда се овај посао не може

сматрати као синтеза у смислу као противност апализе. У овом смислу реч синтеза нема никаког значаја. За растављање предмета у њихове особине помоћу апстракција, није нотребна никака синтеза. Еад ми номоћу апстракција дођемо до неке индуктивне уопгатености (општег појма), као код закона тежине, онда томе као противност стоји дедуктивно нроширење закона на нове случајеве. Ово се може назвати синтезом, али инак је и овде умесније унотребити реч „дедукција." Кад ми у неком раду или предузећу апализирамо Физичке,' духовне нди социјалне снаге, које у њему суделују, онда нам није нотребно да их опет састављамо, сем ако узмемо за основу нове ситуације, код којих влада друкчија сложеност. Ми бисмо могли иут неке планете одредити, код које би одстојање од сунца и други саставни делови били Дру^чији, пего код неке друге планете. Ако би се хтело дати какво унутство за неку лекцију нод називом било анализе или синтеза, онда би се тиме изазвала највећа збрка у духу неког младог учитеља, ио што се сав значај ових речи исказује другим називима, који су много разумљивији и јаснији. Такве су врсте изрази ; описивање, објашњавање, апстракција, индукција, дедукција. Онигледна. настава. Израз „очигледна настава", врло је двосмислене природе; изгледа, да је он примљен са Песталоцијевиж постуиањем ири објашњавању. апстрактних бројних величина и т. д. пожоћу конкретних примера. Смисао је овога поступања са свим јасан, и оно је основа целокупне наставе у апстрактним стварима. У практичној нримени очигледне наставе, учитељ износи и ноказује конкретне предмете, који су, иоред великих разлика у неким правцима, ипак у другом