Prosvetni glasnik

ВАСП И Т Л Њ Е

К А О II А У К А

511

погдеду сдични. Тако, кад се хоће ученицима да да појам о броју четири, онда би им се изнеде раздичне групе,, у којима би све по четири ствари бидо. Да би се дао појам кругу изнеди би се и показади раздичити округди предмети, који се по ведичини, материјаду и другим особинама раздикују. Са свим друкчије се представља очигдедна настава, кад се она узме као изоштравање чуда, иди као једно средство за образовање снаге за посматрање. Пре је бида гдавна ствар оно, што је опгате, док овде има да се ради са појединостима. Кад се хоће ученик да упути да. примети ®ине раздике у бојама иди тоновима, онда се то постиже тиме, гато се таке раздике износе нред ученика, па му се нажња на њпх обраћа, те он посматра. У кодико овај посао спада у обичан шкодски пдан, није тачно одређен). Ако се нека специјадна вештина изучава као сдикање и музика, онда је оштро раздиковање у бојама и тоновима један део редовне наставе. Ади, ако није овакав сдучај, него је гдавна цељ познавање света, онда тако специјадно образовање, сем за са свим нарочите цељи, може бити издшпно. Никако се не може сматрати као један део свестрапог ошптег образоваља, да се снособност за оцењивање удаљења и тетше годим оком и рукама развије до највећег свога савршенства. У сваком сдучају, за добијање ове снособности ниеу нужне никакве „очигдедне декције" Посао за развијање те снособности много ће се згодније означити са „неговање чуда" а шта се под том негом разуме, то је са свим дако објаснити, само кад се уверимо да је таква нега потребна. Трећа страна очигдедних декција односи се на изучавање језика, које, на првом месту, значи везивање ствари са њиховим именима.

Да би со једна реч везада са једном ствари, ми морамо гатогод знати о том предмету, на бидо то помоћу чудног утиска, иосматрања иди ма којим другим путем. Прва имена, која ми сазнамо, јесу имена познатих предмета из наше окодине, који су већином индивидуадни и конкретни. Најнре се обрати пажња на те предмете, па се име изговори и онда се одмах обадвоје то сједини у једном акту асоцијације иди памћења. Дроширити и увећати знање језика, то значи увећати знање о предметима и у колико год ми више иових предмета упознамо, и можемо на њих обратити пажњу, у тодико се и разумна употреба језика увећава и шири • а с тим уједно иде упоредо и познавање света, бар у колико се тиче карактеристичних особина дојединих ствари. Да бисмо могли називе умесно употребљавати, морамо бити у стању, да разликујемо ствари раздичне врсте, те да не бркамо једну с другом. Бар тодико морамо знати о једној ствари, да је можемо разликовати од других, и ако не зиамо све о њој. Псето се не може сматрати за мачку, ни лампа за ватру. На нрви поглед изгдеда, као да учитељ не може много допринети својим декцијама за ову врсгу очигдедног сазнавања. У осталом ни у овом случају није нодесан назив „очигледно сазнавање." Многе од оних ствари, које ми упознамо, а нарочито оне из првога доба, јесу поједини предмети око нас; али да се они примете, то је само нрви стадијум, за којим дбдази једна већа операција. Убрзо се почну употребљавати и апстрактни називи, и свако их дете разуме и појима. Истина ово су из почетка са свим просте апстракције, као : светло, мрачно, ведико, мадо, кашика, столица, лутка, човек, вода, и. т. д., али ипак, и ово деца морају разумети ; а то се не ностиже тиме што ми једну ствар очигдедно посматрамо, него на тај начин, гато ми