Prosvetni glasnik

НЕКОЛИКО РЕЧИ О УПОРЕДНОЈ ГРАМЛТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА

се одатле кренуо и дошао у једну шуму, иснаде изненада пред њега један ритер са слугала, заустави кола и одузе му сандуче с новцима. Тецел је претио разбојнику да ће у пакао отићи, али овај му смејући се показа опроштајницу и рече: „Вар ме не познајеш више?" Празно сандуче чува се и сад у општинској кући у Итербоку. Трговпна са опроштајницама кварила је са свим људе. Они су морали веровати да један грех не значи много, кад се он може за неколико гроша, а највише са 3 — 4 динара, откуиити. Уз то је Тецел проповедао, да је опроштајница највећи и нлјважнији дар божји. Оироштајни крст са папиним грбом вреди толико исто колико и Христов крст, јер је наш спаситељ сву власт предао папи. С тога не беше никакво чудо што је прост свет трчао Тецелу. Али Лутеров смирени дух побуни се на такве лагарије. Он отпоче проповедати и учити противу тога неваљалства. Његове проповеди

раздражише силно народ и навала слушалпца била је у толико већа, у колико су дрскије и необичније биле његове проповедп. Неки су говорпли, да је тако мислио сваки истинити хришћанин, али није смео да каже. Али ватрени доктор не беше с тим задовољан. Он прикова један велики табак на врата цркве у Витенбергу (31 Окт. 1517) на коме је био исписао 95 тачака из Св. писма. Он је нарочито нападао на Тецела, али се ова.ј чувао да дође у Витенберг и да се нрепире са Лутером. То учини те он одмах побеже из предела око Витенберга. На против Лутерове тачке читао је сваки са највећом жудњом. Оне су штампане у много хиљада комада и пројуриле су тако брзо кроз Немачку, да су после четири недеље свуда читане. У свима местима говорило сз о куражном калуђеру из Витенберга, али на велики расцен у цркви још нико није мислио. (Наотавиће се)

НЕКОЛИКО РЕЧИ 0 УПОРЕДНОЈ ГРАМАТИЦИ ИНДО-ЈЕБРОПСКИХ ЈЕЗИКА НАПИСАО И. Бодуен де ЕЗуртене

(Наставак)

Само она наука може бити названа правом науком, која насваком кораку у својим изводима иази на најоштријуи највећу тачност, и која се не пушта ни у каква Фантазовања. Сваки човек » од науке «, па у том броју и језикопспитач, мора бити прожман уверењем, да пема ни једне појаве, којој не би било узрока, којој не би била погодба — неизоставност (т. ј. да нема појаве, која није мо^шла бити), па сад Све једно: да ли нам је тај узрок познат, и да ли нам је та неизоставност у ком случају разумљива, или не. Све је у природи, па дакле и у језику, „из узрока", „природно", „законито" „рационално". У језику нема никакве самовоље. Поглед, овде исказан, није мусло.иански Фанатизам, којигласи: „ради што хоћеш, варакај

колико ти је воља, — судбина ће ти твоја ипак донети , да и на полусима умреш од препеке, а на екватору од мраза". Не, овде је само стално, гвоздено скопчавање околности, које под истоветним погодбама дају увек један исти резултат. Ако нам научна средства, која имамо у својим рукама, не допуштају добити оштро одређен одговор на свако питање, које нас занима, то нас још ни мало не треба да сневесељава. Та и најтачнија и најсавршенија наука, основана на непоколебљивим аксиомама, једина потпуно дедуктивна наука — не даје на сва питања са свим одређене одговоре. Зар се квадратни корен из које било количипе не показује не у једном него у два облика ? Па ено, даље, где радећи с бескрајно малими бес13