Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ С.1ИКЕ 113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

„Господнне догеторе," роче он Штаупицу, „ви ме убијате, ја то не могу ни четврт године подносити." Но ипак Штаупиц победи н гле! прва беседа учини јак утисак, јер је Лутер проповедао проето а све у духу Светог Писма. Што је год говорио ишдо му је од срца. Тако је он постао цроповедник у уииверситетској цркви, која је сад сваке недеље била препуна побожних слушалаца. 3. Како се Лутер љути на злоупотребе у католичкој цркви На скоро по том (1510 г.) био је оп но пословима свога реда, — јер је он као проФесор остао августински калуђер — послат у Рим. Овде је он из ближе упознао поквареност католичког духовништва. Нарочито се љутио на велику лакомисленост са којом су свештеницп вршили службу божју. „Док сам једну службу одслужио," нричаше он сам, „они су већ направили толике погрешке. Ннје ли то, као кад би се когод за какву награду молио Богу." По том је говорио: „Волео бих него Бог зна шта да нисам Рим видео." Тек што се вратио с пута, он доби одликовање, јер беше нроглашен за доктора теологије. Један пут је слушао курфирст кад је ироиоведао и био је тако задовољан да му је сам новисио нлату. Оад више није било краја његовом учењу. Он је хтео да за своје ново звање нрибави и нову славу. 0 тога је с највећим прилежањем радио да накнади оно, што у млалости није могао научити. Међу тим један догађај обратп његову нажњу са свим на другу страну. Један доминикански калуђер по имену Јовап Тецел нутовао је тада по целој Немачкој и нродавао опроштајнице. Он дође два сахата близу Виртенберга. Јога од најстаријих времена црква римска упражњавала је право, да даје Хришћанима опроштење за њихове грехе, и да

им смањи казну ако се довољно покају. Али отуда у народу пониче веровање, да свештеници могу опростити грехове, а грешника од вечите казни од мука у паклу избавити. Тиме се користише напе и шиљали су у разне земље нродавце, који су људима за новце продавали опроштајнице (индулгенције). Тако су купци опроштајница мислили да сад нису криви за своје грехе. Ко је хтео да има дозволу да у време поста једе кајмак и сир, тај за грош добије опроштајницу. Тада је био папа Део X. Он је био човек, који је хтео да живи луксузно и задовољно, а за то му је требало много новаца. Нарочито за грађење Петрове цркве требало је сувише новаца, те с тога напа спреми за продају опроштајнице. Међу продавцима, који су путовали ио Немачкој, био је бесгидни Тецел, кога је огорчени народ хтео један пут бацити у воду. Он је сада понео врдо много опроштајница. Еад је дошао у каку варош, његов удазак морао је бити врдо свечан, како би тиме народ примамио. Папска була, којом су опроштајнице одобрене, била је нрилеиљена на јастуче од сомота. Овештеници и калуђери, суд и школе излазили су му у сретање ц уводиди га у варош. Сва звона су морада звонити. .Њега су нратиди у цркву, где јо нански барјак, украшен црвеним крстом, дизао, и цочињао трговину. Он је имао два сандучића са собом. У једноме су биле опропггајнице, а у другом новац. Он је дозивао људе и викао: „Чим новац у сандучиК звекне, одмах душа из пакла утекне." Онроштајница је имадо за све преступе: за крађу, кривоклетство, насиље, убиство и т. д. Чак и за грехове који ће се тек учинити могла је се купити оироштајпица. Један рцтер који је желео некога на друму опљачкати затражи једну такву опроштајницу. „Е", рече Тецел „такву листу морате скупље платити." Ритер му плати радо кодико је тражио. Кад