Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

245

„Удесивши овако мудро своју иолитику, он (Јетар Гојниковић) отиочне да ради на идеји онога доба, т. ј. на уједињењу свнх српских области" (стр. 8). „Зарија са Србима тако ионишти ову бугарску војску, војводама иоодсеца главе; у знак одржане победе пошље главе бугарских војвода, заједно с осталпм трофејима грчкоме цару" (стр. 8). Чеслав „користећи се иријатељством Византије, он је за кратко време довео Србију до великог иолитичког зиачаја . . ." (стр. 9). „Владимир, скроз провикнут политиком свога таста Самуила није делпо и политичка убеђења новога бугарскога цара" (стр. 11). „Али Је Војислав својом врсноћом надмашао доба у коме је живео". Велике врлине и особине његова карактера истакоше га за вођу нородног ослобођења" (стр. 11). „У њима (сродницпма Бодиновим) нађу Византинци срества за подстицање унутрашњих зађевица око српскогапрестола" (стр. 14). „Алп установљење државне целине и племенски обичаји наслеђа, по којима је сваки члан породице имао равномерно право на део очевине били су у такој противности међу собом да сва историја овога жупанијскога доба и није ништа друго, него борба ових двеју идеја или мисли" (стр. 16). „Истичући идеју државне заједнице Немања истиче своју породицу над свима и она носгаје наследна, тако да сви редовн друштва сматрају просто Немањића као извор њихове силе и власти" (стр. 16). Немања побеђујући своју браћу утврђује монархијску наследну унраву" (стр. 18). „ ... Помоћу своје и најамничке војске ширио је (Милутин) и славу срнскога оружја и величпну српскога имена" (стр. 25) Овај нривремени мир Србија нлати својом самосталношћу" (стр. 34). „За пропаст државне самосталности на пољу Косову, народно предање криви Вука Бранковића, називајућп га издајицом Српства" (стр. 37). „.... Настојавањем и заузимањем (Високог Стевана) Београд је у брзо постао средиштем политичког живота Србије" (стр. 41). „Истичући се за наследника српскога престола он (Твртко) је тежио да у свему нро-

дужи њихов рад и да буде веран израз н.ихових тежња" (стр. 51). „Што су хајдуци у спољашњем значењу били од толико важности за Србе, светећи се душманима српског нмена и поноса, то су монаси и свештеници по манастирима и црквама били од велике важности за унутрашњу духовну саагу народну, развијајући и ширећи свест народа српског о минулом му животу и будећи у њему дух одважпости и самопрегоревања у борби за будућност" (стр. 55 и 56). „Српскп устанак узпма све веће размере (стр. 66). »Задруге и општине биле су неисцрпни извори српске спле" (стр. 70). „Као жртва турскога насиља паде и Станоје Главаш" (стр. 79). „Султан 1854. г. својим хатпшериФОм прогласи Србију неутралном у рату између Русије и Турске" (стр. 89). „ ■ . . Аустријски је уплив био врло великп у Србији, услед чега је народ био врло незадовољан таким обртом ствари " (стр. 89). „С једне стране државно растројство, а с друге стране мешање страних држава у српске унутрашње послове, проузроковали су велики застој у државном наиретку (стр. 90). Писац, нстина, на крају свога дела вели : „ако би ово дело било примљено, онда ће писац стилистичке и језичке исправке извршити"; али, судећи ио наведеним примерима, може се посумњати у то, да ли би он у опште и могао то учинити. Из горњих примера може се видети и то, какав је језик у овоме рукопису. Уз ово дело имају три историјске карте: Рашка, Зета, Српске области на балканском полуострву. И ако су те карте погрешне, јер не нредстављају политичко стање у једном извесном добу, опет је добра мисао, да се у књигу упесу и историјске карте, које су врло важно помоћно средство за разумевање псторије. II. Рукоиис, на комс иише: „ Од 3. Марта". У овом спису има много више историјских иогрешака и нроблематичних питања, него у првом. Ево неколике примера : Писац тврди, да су се Срби у времену од 80 година три пута досељаиааи из „Бојке" :