Prosvetni glasnik

ФИЛОСОФИЈА И НАУКА

426

вање хвали се не баш у залуд, да се може мерити са егзактним наукама, што се тиче методског ноступања ири расправљању пробдема. И. поред старе и преживеле здоунотребе нринципа корисности у политичком и моралном погледу, сматра оао све, што макар и из дилека личи па „ философију историје" као праву смрт свакој правој историји. Ко би могао спорити историцима да нису у праву, кад се на ум узму познати философски покушаји ? Али, као год што је много лакше преноручити прогонство политике из историје, него се по овоме савету управљати, тако је исто и са ратосиљањем од ФилосоФИје. Ко мисли поздраво, да се ње ослободио, тај се обрете тек од једном ухваћен у њезине вигове. Не звони ли девиза историјске школе као какав одјек славие Хегелове изреке: „Што је истинито, то је паметно ?•< Заиста, философскн пророк онога правца у науци, који се данас назива историјским иравцем у науци о нраву, о државн, о историји, није ни мало мањи од најснекулативнијег између свих филосоФа нашега века. Не мање ФилосоФИЈа је додирпула и оне гране иаучнога иснитивања, које су од ње пре кратког времена врло далеко стајале. То су природне науке. ЈКако би се човек зачудио пре тридесет година, кад бн у Физикалним у физиолошким делима наишао на размишљања и студије о нроблему сазнавања ? Старнји научници међу нама, још се сећају времена, када је Физика само но своме снољном облику збијена била у оквир науке, а по унутарњем облику своме, делила се она на толико дисциплина, колико је различних врста појава било, које је она исннтивала. Тежина, светлост, тоилота, електрицитет ит.д. објашњавали су се свако на свој особити начин нарочитим принципима и, шта внше за објашњење свакоје од ових главннх нојава узимала се и нарочита теорија о материји. Овако је било и са хемијом, којој је изгледало сумњиво, да ли ће атоми Физичара имати значаја и за њу, и, због тог сумњичења задовољавала се час са простим емннричким схватањем појава, а час опет са неким сиољним шематизирањем без икакве научне вредности. Тако се дошло на послетку до тога, да су све хинотезе о главним основима нојаиа сматране као проста номоћна средства

за очигледност и за појимање ; или помоћна средства за израчунавање и, никоме ништа није изгледало чудно, нити му јетоштогод сметало, што су се разне хинотезе измишљале и мењале према потреби и то у разним партијама једне исте природне науке. Ово стање, са којим не можемо бити задовољни, није баш са свим ни данае још уклоњено. Али опет, новијом механичком теоријом топлоте, створена је могућност за једнолику основу проматрања и проучавања велнкога броја физичких нојава. Ова иста механичка теорија топлоте већ се спрема да сведе назаједничку основу појаве хемијске и Физичке, нримењујући са успехом опште и признате механичке погледе на хемијске процесе једињења. Истина, Физичари н хемичари сматрају још овако гледнште о материји као провизорно, и за цело са свим са правом. Али ни један природњак не сумња у тб, да се у њему не налази језгра истине, која ће се иуној истини све внше ириближавати, што се мало но мало буду са разннх страна гомилала испитивања, која се подударају у овој заједничкој основи. Нарочито је опште црнзнање стекло мишљење, да се простнм онисивањем и везивањем Факата и нојава једне научне области нпшта постићи не може, него да је највншн зада■гак свих појединих грана нриродних наука у томе : да заједнички и удружено радс на философском укуаном схватању или иојимању арироде. Овоме ширењу ФИЛОСОФСке свести може се приписати то, што се данас внше но икад, а често више но што би и требало, вентилишу и претресају последња и најонштија нитања са особитим ннтересом. Из основних начела Физикалне науке о топлоти, већ се изводе истине, које доииру у најдаљу будућност света (универзума), и, које се не страше да задрмају алком на вратима великоме питању светском : има ли свет овај краја или нема. На истој основи посматрања, раширио је закон о одржању снаге своју принудну и необуздапу владу над целим живим светом, нопиштивши савршено у физиологији и онако усколебано мишљење о специфичним животиим силама. С друге стране опет давно нануштени ироблем развића органских Форми добија све већи утицај у биолошким наукама. Укорењена мишљења о значају природних си-