Prosvetni glasnik

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

тим се путеи оиет уводио и у зкивот и у обичаје. Тако се у почетку тринаестог века започиње борба права природнога, било римскога, било обичајнога, против права аристократскога у Феудалном друштву. Тај су рат правнпци подстакли, водилп идржади,и он се потпуно свршио о знаменитој 1789, кад је равноправност однела нобеду над повластидом. Сви ненлеменити тражили су тада само слободу за имање и за личност, једном речју — грађанску слободу. Онда се још није ни мислнло на оно што ми данас зовемо нолитичком слободом, а најученнји међу ондашњимљудима били би нотпуно задовољни, кад би се увело у живот старо римско начело : свак једнак у праву нод једним господарем. Мекада је римски дар био жив закон (1ех ашта!;а); правннци изрекоше, да је краљ то што је био дар римски ; а краљеви су, опет, са своје стране давали овим правницима разна места у својој служби, н иреко њих су управљали Француском, која се опет, мало по мало, иод краљевску руку вратила. И тако су две снаге стајале једна према другој ; Феудална аристократија, која је држала у рукама земљу и снагу војничку, и краљевство, које се ослањало на трећи сталеж и на савете правника научених римскоме нраву, и које се унињало, да себи поврати власт, која му је била отета и да круни прибави старе прерогативе царске власти. Кад је умр'о свети Л.удвик, није било тешко погодити, која ће од ових двеју снага однети победу, јер се краљевство већ показивало као једино средиште власти и изрицања правде, а у трећем се сталежу из дана у дан купило све више знања и богатства, а знање пак и богатство никада не остају без уплива. 5. Трговина. Пре крсташких ратова трговачке вароши у Италији Провансу и Каталонији биле су једине које нису много презале од даљина; трговачке вароши Немачке и Француске истом сад полазе њиховим путем. У дванаестом веку Троа у Шампању, Бекер у Лангедоку, и Сен-Дени код Париза имале су међу Француским варошима годишње панађуре, чувене по целој Европп. Трговци из Руана, Орлеана, Амијана, Рема итд. били су у свези са богатим Фабрикама у Фландрији и силним сместиштима у Бргоку. Из Лиона, Нима, Авињона и Марсеља ишло се два пута

преко године у Александрију по источне еспапе, који се у Фравцуску долазили још и преко Млетака и Немачке; Бордо је још тада извозио впно у Фландрију и у Енглеску; варопш по Л.ангедоку куновале су у Толеду оружје особитога кова, а у Кордови разне урађене и арабескама окићене коже. Баскијски морнари у Бајону и Бијарицу почели су велики риболов, особито на китове. Париз је имао хансу или удружење за еспапе којн су долазили водом. Филпп Август је потврдио све повластице париске. Отуда она лађа, што се и сад види на грбу нариском. Свети Л.удвик је узео трговде под своју особиту заштиту. 6. Нова радиност и аољска иривреда. Крсташи су донели с истока и неке нове из рађевине : ткиво нз Дамаска, које је подражавано у Палерму и у Милапу; стакло из Тпра, које се нодражавало у Млецима, и од којега су се почела правити огледала у замену оних од метала, која су се до тада држала ; млинове ветрене, употребу лана, свиле, гдекојих корисннх биљака, као што је шљива из Дамаска, шећерну трску, од које је шећер имао заменити дотадашњу употребу још од старине познатога меда, али се иста могла неговати само у Сицилији и у Шпањолској, одакле се после пренела у Мадеру и на Антиље ; најносле дуд, који је обогагпо нрво Италију, на онда Француску. У ово време почиње се сазнавати и за памук. Намучна хартија била је позната одавно ; хартија од платна сазнала се на крају трииаестога века ; али је тек од XVI века она потпуно истисла нергамен. Кићење гвожђа златом и сребром, рез печата и новаца усавршен је. Сазнаде се за емаљ, и израђпвање јувелирских послова доби полет. 7. Удружспа (еснафи). У последње време римскога царства било је већ сдучајева, да су се радници истога заната међу собом удруживали. Германци, са своје стране, уведоше у обичај гилде, у којима су чланови заверавали се да ће један другога помагати ; они су томе удружењу бирала каквога бога или јунака као заштитника, и светковали су дружбу светковинама. У средњем су се веку те две установе помешале, и тако су изашли средњевековии еснаФИ. Карло велики их је забрањивао, а исто тако и синод у Руану