Prosvetni glasnik

460

ИАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

унутрашње послове, и поче се бринутн о вођењу њихових Финансија. Тај утидај краљевске власти у грађанску унутрашњу управу постајао је све већи из дапа у дан, тако како ће једап нут грађанске самостадне општине са свим ишчезнути. И оида ће грађани иостати место самосталних чланова своје општине, краљевски грађани. Тимје начином Француска умакла, те се није као Италија расплинула у многе самосталпе и самоуправне грађаеске општиие, нити ју као Италију кроз векове раздираше општинска анархија или туђинско освојење. Тако је са гледишта државног јединства; али с другојачијег посебнога гледишта ова је промена била рђава, јербо се у томе смислу ншло предалеко, тако да су укинуте и оне грађанске слободе, којима би народ могао себи прибављати јако грађанско васиитање које му је свакада требало. Међу тим тај велики покрет, који су започеле општине, не заустави се. Ако се више иису давале никакве грађанске повластице, продужило се ослобођавање робова. У дванаестоме веку донуштено је робовнма да им вреди сведоџба на суду, и наиа Адријан IV, а нарочито Александар III, од којега је славна повеља о томе остала, тражили су ослобођење њихово. У тринаестом веку ослобођења су робова била многобројна, јер су властела ночела увиђати оно што је у више властеоских уредаба јасно казано, да сама властела има већу хасну ако на њеним земљама живе слободни и вредни људи, него ако су па њима глупи робови који немарљиво и рђаво раде, знајући да раде за другога. И тако се међу народом нростим (неплеменитим) вршио двострук покрет. Једпима су узимата искључна нрава, а други су ослобођавани од бесправности ропства, и тако се од свију неплеменитих насунрот племенитима образовала класа, које су чланови један за другога стајали. Све су земље имале градске оиштине и имале робове ; само је Француска имала трећи сталеж. 4. Правници и римско ираво ; оиозиција иравц феудалном. Ова нова врста људи, коју владика Адалберон, под краљем Робертом, никако и не познаваше, изађе на видик, задахиута духом са свим друкчијим од онога, који јој је дотле пут пречио. Друшгво Феуудално, управљајући се једино повласти-

цама све је давало најстаријему, и сгарало се, да се наследство из једних руку не измиче; грађани су пак у својим законима уписивали по гдекоје правило, природнијега нрава, да се имање дели међу свом децом под једнако. Али ма како да је било понизно и стидљиво ново популарно право, оно се не би могло упустити у бој са правом аристократским, да пије имало моћнога савезника у староме прану царева римских. Право је то било одавно напуштено , ма да нпје било иотпуно заборављено, и у једанаестом и дванајестом веку оно се на ново појави са великом славом у гдекојим варошима Италије, нарочито у Болоњи, где се око катедре Ирнерпја, који је римско право предавао, сабраше многобројни ученици готово из целе Европе. Први су се Французи кренули нреко планина, да као хаџије науке, онако како су им очеви ишли за крсташима, слушају у Волоњи учене лекције римскога права. И на скоро Монпелје, Анжер, Орлеан стекоше катедре рпмскога права. Под Филипом Августом Јустиннјанове се Институције преведоше на Фрапцуски; и такаје била иривлачна снага те правничке књиге, да су иапе и сабори свечапо забрањивали калуђерима да се нравничком лнтературом баве, да се не би одвраћали од читања црквених књига. И доиста људима тога времена, заврзеним у збрку Феудалних закона, изгледао је као суштн написан здрав разум римски законик, та дивна целина логичних дедукцнја, којима је иолазна тачка нриродна правичност и општа корист. Богаташи грађански даваху своју децу на ове науке, у којима су они налазили оружје против Феудалног стања ствари ; а преко ових закопа, којпма је и по иореклу и ио старипи њиховој припадало двоструко поштовање, правници су могли радити на хиљаду начина да се ослободе роиства које су устапове средњевековпе на људе и на земљу натовариле бнле. Свети Лудвик је већ овластио Лангедок, да се управља по римскоме нраву као по своме праву општинском ; а та ће се повластица касније дати и другим варошима. Онде пак, где ће се средњевековно законодавство и задржати, законик је римски стајао у прпправности, да се у њ загледа у свакоме тешком случају , и