Prosvetni glasnik

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

537

ДУХНАСТЛБЕ ИВАСПИТАЊА у Србжјж од год. 1870. до 1882. По извештајиша изасланичким и другиш иеворима Написао Ј. Миодраговик

(Н а с т а в а к)

То је све васпитање посматрано за себе. Из тога мн не виднмо како је васннтавала настава. Ваља разликовати, тачније узевши, васпитање аоред наставе, и васнитање самом наставом. Васпитање поред наставе је ово, што смо имали да видимо из извештаја изасланичких. Али ми смо рекли, да и настава сама треба да васпитава Како ће то настава да васнитава ? Којеје то одвојено васпитање наставпо, од онога општега васпитања? И може ли и сама настава да васпитава? •Може. Она васпитава, нли неваспитава самом собом, каквоЛом својом. Ако она пази, да се, поред спољних телесних услова хпгијенских изврше и унутарњи, духовни, како ваља, она онда васпитава. Ако је погођена нпр. онда, кад су духовне моћи најсвежије; ако је очигледна, те те моћи привуче и згодно задовољи; ако је угођена (по методи) тако, да лако а темељно развија логику, те да се ум све више навикава на јасно схватање Факата н логичпо извођење истина; ако се при томе и осећања не бркајупи чпм, ни страхом, ни сувпшном раздраганошћу, но се тнхо поводе по духовним операдијама: онда настава васпнтава, јер навикава своје ученике да то чине и сами, и дачине увек. А навикава их на оно, што јесте крајња и највеђа цељ и њој и васлитању, и целоме развитку и образоваау. Ако настава није погођена према духовннм моћдма, и времену кад су оне погодне за разритак; ако није очигледна и така, да за себе задобија дух; ако није распоређена тако, да развија логику; ако су при тим чисто умним операцијама осећања поремећена ма чим : онда настава сама не васпитава. II кад она тако сама собом не васпитава, ондаје и оно васнитање иоред ње, само за себе, немоћно и ништавно, на ма како иначе по себи било. Тако дакле, нити је

довољно, да сама настава вапитава без онога ширега општега васнитања поред ње, нити је довољно, да се ово напоредно васпитање врши само, а да и настава не васпитава сама собом. Тек обоје упоредно чине једну целину, цело васпитање. Оно нрво бисмо више могли назвати: телесно васпитање, а ово друго наставино: духовно васпитање. А оба су, као што смо видели, нераздвојна, и нити је телесно васнитање само телесно, нити је духовно васпитање само духовно. С телесним васпитањем нде увек и духовно; духовно васпитање не може се никад одвојити од телеснога. као што су тело и душа тесно и нераздвојно везани једно за друго, исто су тако и оба васпитања њина везана тесно и нераздвојно. И као што је душа скуп и израз свих телесних радњ& у организму, тако и васпитање духовно треба да је скуп и општи израз свега васпитања телеснога. И као што се све органске радње и цео живот духовни централише у нерваној системи, живцима и мозгу, тако и све васпитање треба да се купи и централише у настави, у умнпм и осећајним радњама. Из свега овога проматрања о васпитању нашем у основним школама можемо извести ово: да је у нас васпитање готово сасвим нова ствар; да се нема чиста појма о њему да нити га је било поред наставе колико ваља нити је настава сама васпитавала ; да је само мали број оних, који су што год знали о њему, а још мањи оних, који су га разумевали и вршили потпуно како ваља.

Кад смо тако појединце и понашире разгледали и наставу и васпитање, онда ће добро бити да то сада све сведемо у што мање 68