Prosvetni glasnik

ТКОЛА У УГАРСКОЈ

551

30 учштеља. осим оиих којих су умрли. На њихово школовање додази према горњој сразмери 171.889-80 динара. Како ову суму ваља иоделити на десет година и то онда издази да је годишњи губитак износио 17.189 дин. Ово по себи није од тако великог значаја јер пошто Учитељска шкода већ постоји, то су и трошкови на њено издржавање, у кодико се тичу наставника и остадога, изузнмајући питомачко благодејање, .једни исти, који не зависе од броја ученика. Много је важније питање, за што тодико спремннх учитеља оставља учитељску сдужбу; да ди то они чине за то да себи створе и осигурају бољи подожај у државној сдужби,

цди што им је тешЕго радити у шкоди. Иди ту можда нма других каквих узрока/ Услови за опстанак учигеља у Србнји су много повољнији него ма у којој другој држави, како у погледу плате тако и одиосно пензије, а нарочито што се тиче осигураног опстанка њихових породица. Кад дакле при свима овим новољним окодностима учитељску службу годишње оставља ает од оних двадесет кандидата, који су се * нарочито за то и о државном трошку спремали, то ће овоме у неколико бити узрока и у самој оргапизацији Учитељске шкоде.

ИСТОРИЈА СРПСКИХ ШКОЛА У УГАРСКОЈ доба Марије Терезије од 1740-—1780.

Иише Пешар ДеспотовиК (Наставак)

0 школама бринуде су се саме општине. Оне су налазиле зграду за школско здање, старале се за школску опрему, за огрев, за плату учитеља, шта више оне су саме учитеља тражиле и с њим контракт уговараде, који се сваке године обнављао. Оне су водиле надзор над школом, учитељем и децом а често су прописивале и нека иравала, којих се имао да придржава како учитељ, тако и поједини општинари. За пример томе навешћемо уредбе школске што их је донео Будимски танач (савет) 21. Маја 1746 године. Ево их: 1. „Да нико нема уређења у шкоди чинити, нити што магистрима (учитељима) заповедати осим преФекта. 2. Да деца не смеју ире времена школу остављати. 3. Да се оцеви на казне учитељеве не срде, но да буду задовољни, како учитељ децу каштигује. 4. Без знања учитељева никоји родитељ за време шкодско децу да не води ни у илиџу, ни у Виноград, и у опште никуда, јер тако деца много штетују. 5. Ако које дете шта згреши коме господару или свештевику, да се нико не усуди дете

бити, ни за уво вуНн, ни у цркви, ни на сокаку ни на каквом другом месту. 6. Док је школско време, да се деца не изазивају пз школе да звоне, иди друго што да раде, 7. Да у шкоду не удази нико ни с падицом ни иод капом, а ако ко хоће с учитељем да говори, да куца на вратима да чека док не изађе које дете иди сам учитељ. Осим тога наређено је да сваки грађанин учитељима одаје досгојно поштовање, а ако би учитељи увредиди кога граћанина, да дотични то јави бирову (кмету) а овај ће то спровести нреФекту, који ће учитеља по деду казнити т ). Из овога се ниди, да је Вудимска онштина чувала углед својих учитеља, као и то да су учитељи у школском раду своме били посве независни и слободни. Митрополит и владике водиди су врховни надзор над шкодама преко протопона и свештеника, а нриликом каноничних визитација поднашале су им општине своје контракте са учитељима на ревизију, исго су тако и учитељи морали том приликом да иодносе записнике о похдђању 1 ) Витковић Г. Сиомевици II стр. 371.