Prosvetni glasnik

666

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

лици прави хришћани, који ће вечно блаженетво наследити. Из пакосне мржње тгрема својим поданицима ие хте он трпети никакву нову науку у својој земљи. С тога заповеди да се по целој земљи направе точкови и вешала и запрети да ће свакога погубити ко ее не врати у католичку веру. Његова омиљена изрека беше ова: „Волим једну пустињу, него земљу п)?ну јеретика!" Тако се многи верни и вредни поданици иселише из Чешке, јер су радије утуђини сносили сиротињу и беду, него да напусте своје убеђење. Чееи са страхом помишљаху на време кад ће Фердинанд поетати њихов госнодар. Но ово време у брзо је дошло. Године 1619(20 Марта) уире Матија, по што је најпре послао више чета у Чешку, које ће протестанте уздржавати од сваког нереда. 2. Фердинанд II. и Фридрих V У иочетку се чињаше, да је срећа на страни Чеха. Гра® Турн потуче две царске војске, које су упале у Чешку, и продре у Моравску и Аустрију. Народ га је нредусрео евуда радосно и устао је против цара. У почетку Јуна (1619) стајаоје Турн пред капијама Беча. Изгледало је ка да је престоница изгубљена; јер ова се није надала непријатељу и за то се није за опсаду ни спремала. До душе престоница је затворила своје капије, али и ова мера беше узалудна јер је многобројна гомила протестаната решила, да својим ј едноверним друговима от"вори капије. При тако великој опасности сам цар остао је непоколебљив. Онима, који су му говорили или да иреговара еа Турном или да бежи у свој верни Тирол, говорио је са старорпмском достојаношћу: „Не, на ове непријатеље, које ће скоро стићи божја казна, већ на изборни дан у ФранкФ УР Т У уирављена је моја пажња, помоћу кога ћу непријатеља тамо одвести, и на моју главу, коју ви већ сматрате за изгубљену

метнути царску круну." Такву кураж уливало му је његово тврдо веровање на помоћ божју. И доиста као накаквим чудом он се избавио од големе опасности. Петог Јуна шеснаест протестантских вођа нродреше јуришем у градић, да од краља силом изнуде савез са Чесима. Један од њих беше се толико заборавио, да је цара ухватио за прси и подругљиво му викну: „Сад, Фердпнанде, хоћеш одмахпотписати?" На један мах забрујаше трубе на двору. То беху 500 кираеира, које је царев војсковођа Вуквој на најбржу руку у Беч послао. Глас труба дејствовао је као гром на непријатеље. Они се еакрише по иодрумима или побегоше у логор граФа Турна. Овај се морао одет у Чешку вратити, по што је цар^ев војсковођа загрозио Прагу. Охрабрен тпме Фердинанд оде у Франкфурт, где ее крунисао за цара. Чеси га не хтеше признати за свога краља. Њима ее придружише Шлезија, Моравска и Лужица, па и сама протестантска Аустрија. Они изабраше поглавицу Уније, младога курФпршта Фридрика V од Пфалца, за свога крзља. Онје до душе био протестант, али његов ујак био је славни јунак Мориц Оански, а њзгов таст енглески краљ Јаков I. И ако је Фридрих јако желео краљевску круну, опет му ее сада чинило опасно да је прими. Велика опасност, у коју би се увалио, лебдила му је у души, а и неки пријатељи одвраћахуга. Али његова сујетна и горда жена Јелисавета терала га је да круну прими. „Ти си био дрзак" — рече она — „да дримиш р} г ку краљевске кћери а сад се длашиш од круне, која ти се драговољно нуди?" Ја ћу радије јести сува хлеба за твојим краљевским столом, него ш'то ћу за куроирштским столом дливати у изобиљу". Тако прими Фридрих оиасан доклод. Он отпутова у Праг и ту буде са бесдримерним сјајем крунисан. Сујетној Јелисавети куцало је срце од превелике радости.