Prosvetni glasnik

710

је хтео, а ни један није хтео другога потпомагати, нити пак један од д]>угог заповести примати. Ири оваком расцепу за Вадеиштаина није било ниигга лакше, него да их једног по једног нападне и уништи. Али он остаде неко време мирно у Чешкој и изгледаше као да се радује напретку Шведа. Њега је до срца болело, што његови непријатељи, који су сваки његов корак са неповерењом пратили, држећи да ће открити његове издајничке намере, не нрестајаху да га пањкају код цара као човека веома подозривог, и да раде на томе да га цар збаци. Сумњало се да је он још са Густавом Адолфом стајао у иренисци и да сад иде на то, да се удружи с протесгантима и да њиховом иомоћу ностане чешки краљ. Није никако чудо, што је цар доиста ночео да сумња, и ако је Влленштаин мислио оамо на своју сопствену сигурност. До душе ои није удешакао издајничке иланове, али се ипак не да одрећи, да је баш сам давао новода сумњи нротив себе. Тако он је ухватио грао>а Турна, који је правио нереде у Чешкој и онет га нустио у место да га је иослао у Беч да му суде. Вајмарски херцег беше уиао у земљу баварском курФиршту. Валенгатаин иије хтео да притече нападнутима у номоћ. Цар је морао шиљати седам послаиика, да му кажу да иде у помоћ. Он се крену с војском, али се од пола нута врати у Чешку. У опште две иоследње године свога заповедништва, он је штедио непријатеље, док је са царском нојском мучио и гњавио царске земље. Због чега је он све ово радио, то је тешко знати. Његови ненријатељи и супарници нађоше у томе повода да га код двора оцрне као издајника. На послетку цар га збаци са заповедништва и објави да се он протерује. Оад је он морао мислити на своје одржање. Највише је рачунао на верност својих чета. Али цареви нријатељи постараше се да војску отуђе од њега. Његови најоданији људи, сад му нису

билп спгурни. Један његов најбољи пријатељ одао јо цару све његове планове. Валенштаин узе три чете војника и нохита у Егер да тражи заштите иза зидова ове тврђаве. Али овд^ беше он жртва најцрњо издаје. Три пуковника градске посаде, које је он из прашине подигао, удесишо тајну заверу противу њега. Још пре извршења њиног крвавог нлана ова трн странца погађала су се о деоби његових кућа, скупоцености, коња и др. На првом месту требало је уклонити с иута херцегове пријатеље. Један од њих (Гордон) иозва најглавније Валенштаиново пријатеље на вечеру 14 Фебруара. Пре тога снромили су они неке странце, који ће убиство извршити. Одређенога вечера били су дошли позвати гости. Они поседаше са завореницима за сто и отпочешо разговор. На један пут врата од собе одлетеше и унутра улетепг' седам наоружаних драгонера. Један од њих викну: „Чујто! ко је веран цару?" „Да живи Фердинанд"', викнуше с»а три иуковника и одвојише се на сграну. Сад убпце нападоше на госге и потукоше их. На нољу у дворишту стајала су још двадесет и четири драгонера, који су све служитеље иотукли, а мосгове су били днгли те нико није могао у замак ући или на поље изаћи. По том су мостови намепггени и завереници похиташо у варога. У вароши јевладала мртва тишина. Нако није ни сањао о овом крвонролићу. Сад је требало извршити главну ствар. Један од пуковника поседе улице, које су водпле херцеговом стапу, да би спречио сваки немир. Остали завереници упутигае се са наоружаним драгонерпма у херцегов стан. То је било ноћу у једанаест сахати. Један од оних пуковника заузе врата а други дворигате. Оружани драгонери нојуригае уз степенице. Један служптел> који их хтеде зауставити бегае одмах убијен. Други побеже вичући : „бунтовници ! бун-