Prosvetni glasnik

ИЛРОДИЛ ИСТОРИОГРЛФИ.ЈЛ У ФРЛНЦУСКОЈ

719

послушна ; ако је тешко, значило је да ће у кући оиа заповедати. У Солоњи су пред одтаром боли мдадожењу и невесту ; које би од њих било при томе осетљивије, оно је после већма било подложно суревњивости. Кад се узму удовац и удовида, сељаци би им давали мачију музику. 8. Обичаји и аразноверицс о смрти. У посдедњем часу пред смрт обично би се одлучивали људи да нриме последње номазање. Мислило се, да после помазања већ пема више права излечити се, да коса отпада и да се тонлота телеспа гаси. Веровало се да значи блиску смрт, ако што светлуца у даљини, ако врана гаче, ако кобац лети изнад какве куће, ако се случајно трииаесторо затеку за столом, ако се сања лекар, ако се види звезда која пада. Ако би ко обукао белу кошуљу у нетак, у њој је морао умрети. Жена која би ирала велике недеље, пије могла много живети. Ако се лево око мртвацу ннје могло затворити, веровало се, да оп тиме неком рођаку даје знак да нође за њим. У нланинама источне Француске изручивали су све судове у кући чим би мртвац издахиуо, да се душа покојникова ие би удавила у води. Покривали су кошпице да не би ичеле поумнрале. Није се смело шити ни прести у мртвачкој соби. У Нормандији се веровало. да може ђаво или какав вештац украсти тело нокојниково, па паместити онде црну мачку, и с тога се с толиком пажњом чувало мртвачко тело. Ако би псето или мачка нрешла тело, покојник би се морао новампирити. Било је обичаја врло тужних и лепих. У Тарну, кад умре домаћин, све је цвеће у баштн сечено, а трава иреоравана. Ио старом грчком обичају у Прованси је мртвац био изложен с отвореним лицем. У Ардему се на гробљу давала даћа; на новоме гробу постављала се совра за пона и за породицу, и ту се пило за душу покојникову. У .1ангедоку је био обичај страшно викати чим би се покојник нреставио ; а но староме римском реду наимане су иокајнице. Напогребима гроФова од Полињак, пред спроводом је ишао човек одевен и намештен као иокојпик, који је покојника у свему иодраЖ&Вс10. Ако је ко био убијен, а није се знало ко га је убио, веровало се да ће убијеноме одмах на ново крв из рана потећи, чим се мртвоме телу примакне онај ко.ји је убиство извршио. Који би умр'о не оставивши своје последње воље, црква га је једначила са самоубицама и с онима који се нису хтели причестити, и тако су његова добра припадала властелину. Али су рођаци нмали право да и после смрти заступе онога, који је отишао на онај свет мутав; они су дакле, сами правили тестаменат на место њега, сгавили би у исти какву оставу цркви, и тиме би се све довело у ред. Ко би онет био искључеп из нричешћа или стављен изван закоиа, с тим Је обично било му забрањено и тестамеиат иравиги, а исто тако није могао пишта 110 тестамепту ни оддругога примити и наследити. 9. Погреби. У миогим земљама мртве су укопавали у самој цркви. У једној бретонској иесми пева се како женп једној иису хтели казати да јој је умр'о муж и како је за своју несрећу сазнала кад је дошда у цркву и кад је ту под својом клупом видела скоро копаиу земљу. У порти су црквеној сахрањивали све без разлике ; а у самој цркви сахрањивали су свештепике, члемпће, ктиторову породицу ц зиаменитија лица из општине. Ове су закоиавали у самој цркви, мећући им врх гроба обичну илочу, на којој се натпис отирао корацима оних који су пролазиди ; другдаш су их закопавали у побочннм одељцима цркве, ц ту су на њих метали надгробне каменове, на којима су племићи били изрезапи под оружјем, а женскиње из њихова реда у своме парадном руху, са нрекрштеним рукама, са ногама насдоњеним нч хртове, давове и друге племените животиње ; ако ли иак ие би бидо места, онда се гробни споменик узиђивао у знд. По гробљима ведиких вароши није ее посвећивала никаква брига чистоћи. Гробљеје невиних у Паризу тако било мртвима нренуњено, да је због тога десет стона више било него ли удица. У томе гробљу је тако мадо места било за нове мртваце, да суранијезаконане вадили пре него што су се распади; и у костурницу су трпади кости још неочишћене. Ту су представљали 1424 игру о смрти, како без зазора носи краљеве, папе, госпо83 *