Prosvetni glasnik

720

даре, грађапе и сељаке. Чудновата та забава I представљала се у врло многим варошима. У то време није се пазидо на оно мирно, цуно поштовања владање на гробљу, које се данас толико чува. На гробљима се пило н јело. У великим варошима се по гробљима шетало и разни су састанци чињени. IV. рВАКОЈАКЕ ПРАЗНОВЕРИЦЕ 1. Натириродна би&а. Живот је средњега века сав скроз испреплетан празноверицама: и најпросвећенији умови нису имали толике ваучног васнитања. колико је требало да их спасе од лаковерносги. Није се разликовало нриродно и пеприродно; непрестано се живело усред чудеса. Сви су мислили да се небеска или паклена створења кад год хоће мешају и плећу у наш живот. Већ смо говорили о празноверипама што се тиче вере, науке, нољске иривреде, удавања и жењења и погреба. Има их још, које заједно с овима што су већ поменуте тешко да нису останци старе вере келтичке, римске и германске, које нова вера није могла искоренити. Ма да је било велико мноштво надземаљских створова којимаје хришћанство уделило своје почасти, и који су се иаходили у накленоме огњу, има их још изван и једнога и другога реда, а и они су узпемпривали људе. У тај ред иду виле са својам чаробним штапићем, виле добре и виле зле, бесамртне у својој сјајној младостн, исто тако као п у својој нескладној старости, живећи по пећипама, по дубоким горама, по пустим пољима. У Бретањи се верује у коригане , који живе под старим незнабожачким камењем, излазећи ноћу и скачући по месечини, који опколе путника ако се закаснио, увлаче га у своје лудо коло и нагоне га да с њима игра докле већ душу не испусти. У водама су виле бродарице, које својом вероломном лопотом намамљују јунаке; по планинама су кепеци, у којих су кључеви подземнога блага ; вештице трче за малом децом да их поједу ; нека друга зла бића копају мртве испод земље да им кости глођу; вамиири устају ноћу из својпх гробова, те иду дасисају крв живима; вукодлаци, који се могу претворити и у животиње, нападају на усамљене путнике; светлуцање од трулежи над барама узимало се да долази од душа мале деце, која су некрштена поумпрала; ви-

ђане су, об ноћ, на обалама потока неке праље које су прале неко жалосно нериво, н њих видеги било је предсказање некакве несреће. У Тулузу су закаснели нутници могли лако сусрести злу животињу, а у Тараскону тараска. У Нрованси змајеви односе малу децу и одводе их у подземне или водене дворове. На истоку је Хелекин у бурним ноћима ловио свој паклени лов, а на другим је местима мађионик водио за собом свој чопор курјака. Нека су од ових натприродиих бића врло расположена била према човеку. У ДоФИне-у нека су така бића обпоћ довршивала ратарев недовршен носао ; у Нормандији је Гоблен био неки пакостан демон, који је чинио понеку штету сељаку, али који је био на руци домаћицама; у Франш-Конте-у се веровало у некога злог духа, који је замршивао ренове кравама, или је чпнио неред у кухињскоме носуђу. Нпје бпло замка нитп развалпнебез какве нриче, без каквога домаћег духа, без некога који се с другог света вратио. У замку Лузињану сиктала је Мелузина , пола жена пола змија : по другим опет становима властеоскпм јављала би се нека бела жена, чим бп се иримакла каква жалост тој властеоској кући. У Франш-Конте-у знало се за неку врсту крилате змије, која је на глави имала рубин ; тај би рубин опа увек скидала кад је хтела пити ; и тада јој је лако било тај рубин уграбити. 2. Ђегаци и вештице. Веровање у вешце и вештице било ја највећма распрострањено. Вешци и вештице бацали су чини на људе, на ново-рођене, на животињу, доводили су облаке, гр&д и сушу, напуштали гагрицу у жито, гусеницу у зелен. Моглису навући олују ако само умоче своју метлу у сеоски кладенац. Неки су вешци били и лекари који су лечпли по начину старих друида; они су зналп лековите траве. Л.ечили су и отровима, али су, исто тако, и тровали. Ко је хтео чинима уништити пенријатеља, њима се обраћао, и тада су они правили слику лица које треба опчинити од неначета воска, надевали су тој слици име онога лиаа са свима обредима крштења, метали су јој на десно срце а на лево џигерицу од ластавице, боли су срце и џигерицу новим иглама или су га палили па тихој ватри, читајући мађиопичке реченице. Лице тако опчињено није