Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШГЕ ИСТОРИЈЕ

да се тамо у велико бој бије. Али то беху само предстраже, а Цитен далеко беше још од места борбе. Кад гренадири нападоше на шанчеве окрете пепријатељ сву силу противу њих. Четирл стотине топова просипало је своју убилачку ватру против ових јунака. Читаве редове обарала су зрна, али они иђаху напред. Краљ сам видео је, да никад није у такав шкрипац запао. Нове трупе продирале су напред без обзира на оне што гину. Они продираху напред, али их аустријска коњица потиште. На послетку дођоше и топови али и они не беху од велике користи, јер негде беху топови иоломљени а негде коњи побијени. Усред тога метежа беше и краљ. Једно зрно погоди у трубу трубача његовог. Коњ трубачев беше тврдоглав и однесе га међу непријатеље. „Кажи Аустријанцима", довикну му Фридрих, „да престану иуцати, иначе ћемо им одузети топове." Кратак новембарски дан беше на измаку, а битка не беше решена. Настаде као гавран црна ноћ али мира не беше. Пуцали су у тој густој помрчини и нријатељи на пријатеље, док се нису распознали. Жалосно је било стање рањеника на крвавом бојном пољу. Ко није могао допузати до какве колебе или штале на бојном пољу, тај је у највећим мукама лежао на влажној земљи. Али где беше краљ ? Он седи у цркви села Елзинга пред самим олтаром. Његово срце распорено је од жалости, а његова глава савијена. Језгро његове војске лежи на бојном пољу, његови најбољи официри пали су, он сам рањен и још ништа није решено. Он само жели смрт. Па ипак у последњем тренутку његове мигаице не беху малаксале. Он се реши да сутра дан опет отпочне битку и да опет учини јуриш и о томе написа према једној лампици зааовести. Са нестрпљењем очекиваше дан да би што чуо о ђенералу Цитену. Овај доиста није мировао. Следу.јући бојном плану, он је ноћу јурнуо на висове и потискао редове Аустри-

јанаца. Ови више нису могли ионовити битку и у највећој тишини повукоше се натраг. Краљ је шиљао весника за весником Цитеновој војсци. На иослетку освану дан, Фридрих уседе на коња и упути се у село. На један пут из сиве магле искрсну чета коњаника у белим огртачима и уиути се к њему. То беше Цитен са својим хусарима. Он притрча краљу и рече: Ваше Величанство ! непријатељ је побеђен и бежи!" На један иут обојица скочише с коња; краљ се загрли са Цитеном. Стари војсковођа плакаше као дете и не могаше ни речи проговорити. По том се окрете ратницима и викну Наш је краљ одржао победу и непријатељ је потцуно побеђен. Да жмви наш велики краљ!" Сви у глас повикаше : „Да живи наш велики краљ ! Али да живи и наш отац Цитен, наш хусарски краљ!" Тако је се борио, тако је трпео и живео ируски јунак, који је срећно и славно свршио седмогодишњи рат. Године 1763 Фебруара 17 закључен је мир у Хубертзбургу у Саксонској, по коме краљ није изгубио ни једну стопу своје земље. 7. Карактерне особине великог кра.т.а После свршеног рата краљу беше прва брига, да залечи ране, које је његова отаџбина у рату добила. Храну, коју је за рат био покуиовао поклонио је осиротелим еељанима, а коње, који су вукли топове и пртљаг дао је селима, којасуурату највише страдала. Да би задовољио раднике у ирестоници који су без леба, отпочео је зидати нов један дворац. Он се старао да с земљорадња, трговина и занати унапреде. На тај начин овај је владалац умео свагда задобити љубав свога народа. Кад је једном у путу хтео да промени коња, приступи му једна стара баба. „Шта ћете", запита је краљ. „Само да видим ваше лице, а више ништа", одговори старица. Краљ јој даде неколико фрпдрихсдора и рече: „По-