Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СДИКЕ ИЗ 0Г1ШТЕ ИСТОРНЈЕ

133

воље да поднееу ведике жртве за своју отаџбину. На против трећи стадеж захтевао је, да се гдаса по гдавама а не по стадежима, иначе би два стадежа бида противу једнога. Око тога се водида најогорченија борба и Лудвик XVI морао је да рашусти скушнтину. Трећи стадеж, но савоту мудрога еиискоиа Сија остаде на окуиу и прогдаси сам себе за народну скуиштшу. Ово дрско поетојапство од један пут одушеви цео народ, и многи од посланика из племићског и духовничког стадежа придружише се трећем стадежу, да се с њим саветују о променама, које је требадо предузети у дотадашњем уставу. Ераљ се беше највише упдапшо од тако насилног корака. Он сам дође у скупштину, изјави да му се не допада свађа међу стадежима, заповеди да се сталежи одмах разиђу и да се следећег дана састану и одвојено већају. Духовништво и племство послуша одмах краљеве заповести и разиђоше се, али посланици трећег сталежа продужише своје седнице. Оад до^е краљев поеланик (велики церемонијал мајстор) са озбиљном заповешћу да се одмах разиђз г . Гра® Мирабо, човек веома даровит, ади и врдо развратан, подиже се и са дрским пркосом рече краљевом слузи : „ Иди и кажи онима, који су те послади, да смо се ми овде искупиди по вољи народа, и да нас само сидом бајонета могу одавде удалити". Добродушни краљ стидео је се да упогреби бајонете и надао се да ће се све на миру свршити. Ва то је саветовао племство и духовништво да добро поступају са трећим стадежем. Ади баш ова слабост краљева допринела је да се отпочне реводуција. Грађани су се окуражили, париска еветина иекупи ее , да брани народну екупштину од сваког напада. Гђави људи између племића и сами еу тајно раздраживади народ, да би тако лакше могли проводити неваљалства, која су иначе била кажњива.

Полиција нсмогући епречити переде у народу, нредставила је краљу тако страшне појаве дивљаштва грађанског, да је он заповедио, да се у Париз скупи војска од 50.000 људи. Оад су у краљевом двору мислили, да су победили, али баш онгг, које су они изабрали за евоју одбрану, били су им од штете. Француски војници нису хтели нуцати на грађане, а понуђено повећање нлате одбише сви једнодушно. Оигпта љубав народа беше им награда. Где год су се ггојавили нљескали су им и хвалиди их. Свуда су их јавно грдиди и љубили, а најоддичнији грађани ишди су у другнтву с њима. Тада краљ зановеди да се у Париз доведе немачка војска и да се растури но улицама. Ово увећа огорчење и доведе народ до тога да силу силом одбије. Народ је уважавао министра Некера као свога љубимца. Због тога мрзила га је дворска партнја, и, у договору са краљицом, наговори краља, те он изда заповест, да Некер одмах иде из Париза (11. Јула 1789 год.). Вест о овоме изгнању распали народ у Паризу до дивљег беснила, сваки докона оружје и викаше кроз удице : „сдобода или смрт". Гомила најире разби магацин оружја и наоружа се, а за тим наоружана нанаде на Бастилу, (државна тамггица), на коју се одавгго мрзидо. Бастиду разрушише и сравнише са земљом, стражу исекоше, а гдаву командантову набише на једну дугачку мотку и под узвицима народа носаху је кроз варош. Од овога деда отпочиње истински оранцуска реводуција (14. Јула 1789). 3 Краљ не беше куражан да министра Некера одмах позове натраг, нити пак да сву војску укдони из окодине Париза. Сад народ мишљаше, да све сидом може добити. Из свих обдасти Француске немирни, за преврате склони, најраскопгнији и најрђа-