Prosvetni glasnik

484

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

О ПЕДАГОГИЈИ КАО НАУЦИ

НЧПИСАО /ЦЕ>. ФРИДРИХ ДИТЕС

(Наотавак) срествима, методама, субјектима и објектима

Сад питамо : са каквим правом може да се педагогиди одрече научни карактер, који се другим дисцииливама припознаје ? — Ово одрицање могло би само онда да се узме као оправдано, кад би они, који то чине, могли да изнесу за то постојане основе, дакде ако би они могли да докажу из суштине пауке, из упоређења педахчЈгике са другим дисциплинама , да педагогика извесне облике (као карактерне знаке) нема, услед којих би је друге дисциплине надмашиле, на према томе и заслужнвале научни предикат. Све донде^ док се овај доказ нотнуно не изведе, мора се узети одрицање научне вредности педагогици, као преухитрено и ћудљиво понижавање, које баш даје доказа о научној спреми тог правцаУ опште јасно је, да педагогици стоје на усдузи исте снаге, срества и методе у проучавању као и осталим наукама: чила и самосвест, снољне и унутарње искуство, аналогија н закључак, индукција и дедукцпја, класиФИкација и идеалисање, накратко : емпорија, логика, ум. И то је јасно, да иедагогика има засебан иредмет псиитивања, који је човечијем истраживању ириступачан, дакле научно појмљиву садржипу и одређену цељ. Као што служи наука о праву и закону (јуриспруденција) извршивању права, медицина здравственом неговању, народна економија јавном благостању, тако и педагогикау васпитању подмлатка надази свој задатак; и као што друге практичне науке обележавају срества од утицаја, ради ностигнућа њихових цељи, утврђују одређено поступање, промишљсају на снаге, које требају да се изврше, са одређеним способностпма, као и на дотичне околности, које су при том од уплпва, и гледају да њихове упуте употребе на добро појединаца и целог друштва : са свим тако развија се и педагогика у њеним поукама о

васпитања. Шта јој дакле недостаје у ноређењу с другим наукама. Они, који су задахнутн позитивном истином, веле : да се може п да допусти. да је педагогика у стању узетн на се научни облик, и да се њена гледишта, проблеме и нацрти не могу да преводе; али да јој недостаје ноуздано мерило за садржину, која обдик исиуњава, као и поуздани правац, којитреба да онредељава грађевину. Она дакле нотребује внше уиуте. А да се такви даду, у нрвом је реду позвана теологија и јуриснруденција, које као да су узвишене над свим сумњама и колебањима, а као да имају оправдан захтев, да буду прве међу свима наукама, и да имају највишу одлуку у свим човечијим питањима, нарочито у стварима васпитања и пасгаве. Према томе као да је са свим у реду да јурнсте и теолози сада као и пређе вдадају у школи. Само питање је, у чему се управо састоји јачина ових обеју краљица наука. 0 овоме се згодно и језгровито изражава један знаменит философ садашњости. У свом снису „ФилосоФија као идеална наука", веди проФесор Фрошамер : „Позитивна наука о праву као таква излаже и објашњава, што је као право утврђено и што као такво важи, и ако није у стању, да оно, штоје управо противно праву, а што се као ираво и извело, да стави под нитање илн измени.... И такозвана позитивна теодогија има само оно, што је утврђено као истина у верским установамаза предмет њеног излагања тумачења и буди каквог заснивања ; али она нема да запита, да ди је оно, што је утврђено као истина, одиста истина, да ли није исто са свим или од чести заблуда, обмана, бесмислица, и т. д. Она не тражи истину, јер ју ова већ им-а, или бар мисли да је има ; она се ненонаша критички, не поставља меридо ума, идеалног