Prosvetni glasnik, 15. 10. 1887., S. 36

732

могућности за сталност, која је јсдна дрта карактерцости. Закони се ириродни не мењају, они су вечити. Сазнавањем тих закона наш се дух ирилагођава вима, на и то утиче на сталност карактера. Има нешто н у људским производима, што је од сталне вредности, а то је оно што је више или мање савршено и класично. Све што је узвишено и илеменито у морално друштвеном раду и животу, н све што је доиста леио у иојезији, музици и беседништву, у архитектури, скулитури н сликарству, то, кад се ироучана, може такође утицати на сталност карактера. — Ну то хуманистичко образовање даје карактеру уједно и његову ираву садржину — даје му нлеменитост и леноту, иснуњавајући свест н савест узвишеним идејалима и чистнм ; џдејама , које нобуђују вољу иа карактеран рад у свима нравцима. Таквих ндејала н ндеја даје нам но највише иародна н оашти истојмја н народна н страна литература; и отуда велика важиост тих нредмета у школн за образовање карактера. Такав утицај може имати н нравилно изучавање ј религије н етике. Ми знало, да се ни које савршенство, ни у интелектуалном и моралном, нн у техничком и естетнчком цогледу, не може задобити без симосталног личног веџбања н труда, озбиљнога рада и наирезања. 1&ад дакле ученици, све што уче у школи, раде но том начелу самоџадње, онда се тако може снрематн н развијати друга црта у њихбном карактеру, а то је самосталност. Гадећи у нсто време но начелима иостуиности и концентрацџје наставне, где се траже темељитост учења н знања, логичка веаа у мислима и јединство у сазнању, сагласност и хармонија у свима радњама, — образује се тим начином трека црта карактерности, а то је следственост. За то је неонходно потребно, да се у свести и самосвести образује извесно средиште, око кога ће се концентровати свн животни ннтереси. Не може бити сумње о том да то средиште морају заузимати морална начела и нравнла. Савест, која се тако образује, мора битн она иајјача аиерцеитивна сила, која прима илн одбија све што утиче иа њу у личном и туђем раду, тако

да што год човек мисли и ради, и што год милује н мрзи, мора у свести изазвати питање : а како се то слааге с мојом савешЛу, како се слаже са чашКу и с карактером мојим ? И ресултат би лорао бити свагда иобеда моралних начела и маралник осеИапа. Та начела и та осећања треба да сачињавају ону недодирљиву светињу, коју нншта на свету пе бн смело нореметити и која би морала одржати нобеду и онда, кад је у пнтању и сам животни оистанак. Јер шта би и вредео живот човеков у друштву без части и ионоса — без свесиог осећања соиствених заслуга и врлина, које су стечеие карактерннм радом ? ! — Таквим образовањем развнја сз уједно и четврта црта у карактеру, а то је моралност. Настава ствара и извесне интересе ; и ако су онн довољно јаки и трајни, онда се из њих развнја воља, која се огледа у свесним иокретнма н хотимичком раду. Из таквих моралних интереса може се развити морална воља н моралан карактер. Отуд неопходна нотреба занимљивости наставног рада. б) Ну најбоље се развнја воља веџбањем у вештинама и техничким радњама. Тим се уЈедно задобија шта црта карактера, а то је одлучност и еиергичност. За то се у новије време и с недагошке стране пола;ке велика важност на ручни рад у основним школама. За то се много цене и слободне дечнје игре код куће н у школи, н у дечнјој башти нре основне школе. 2) Школска дисциилина можетакође много да утиче на развијање карактера. Сувише строга, тиранска дисцнплина убија нростодушност и искреност, отвореност и новерење у ученика, и штетна је по самосталност и одважност, и у оцште ио активност карактера. Она одржава ученике у непрестаној стези и у страху, те тако им одузима слободу и убија саморадњу њихову. А онде, где у школи има очинскс строгости и материнске љубави, родитељског иадзора и СЈарања, нријатељског савета и иомоћи ; где се назп, да у зајединчком раду буде што више заиимљивостн и нажљивости ; где се ученнци иодстичу на иравнлаи рад блажим и — у онште — моралним средствима; где се одступање од нравила и закона казни правично и с нредвиђењем добрих носледнца, а то је иоправљање