Prosvetni glasnik

О 11 Л Р О Д II О С Т И

759

од којих се граде историјеке силе, држ а ве или државне групе. Вева, која их у тој сложидби држи, морална је, и ио томе виша од оне, која се може наћи у физичним односима родослова читавих народа". С тога, веле те иублицисте, да мањи, не Саш одлични народи, као што је ириродно и право, могу, везани за већи народ, онггрије изражене народности и који је на вишем ступњу културе, своју народност до неког развитка довести и у нолитичкој зависности, нретиостављајући да им се да разумна слобода, на што свакако имају нрава. Ја не мислим тако. Признајем, ,да може проћи још много времена, док европска државна система постане така, да у њој буде све самих народних држава. Али не може бити сумње, да ће начело народности иобедити; јер то начело тако је основано на људској нрироди, на условима просвете, на нослетку на последњем смеру државног живота, да мора себи ирбкрчити иут. Па онда, лоза романска и германска заузимаху горње место у дивилизацији и нросвети; не може бити да не ће доћи ред и на лозу словенску, Или зар словенско народно лесништво и женски доиаћи радови, уметничка дела сликарска и музичарска у Руса, Пољака и Чеха, словенск:; приповедачи и иравни обичаји, и развијенија индустрија у Чеха и Руса, нису срећни почеци томе ? А на што је словенски род у историји човечанства нозван, то ће тек будућност показати. Али словенство не значи једну државу. Политички „панславизам" то је баук, којим је Наполеон III. плашио оне, који се дадоше заплашити, а којега од времена на време и други вешто уиотребљавају. Еао што народи романски и германски не чине једну државу, нити су сви једне вере, тако то не ће бити ни код Словена. Међу њима могло би бити Федерације, савеза, који би свакој грани у току повеснице развијени народни животобезбрижио — као државни живот ; јер Федера-

ција има врло различне степене и облике, и баш је за то згодна за живот појединих народности, које, везане општим интерееима, у таком савезу немају воље да изгубе свој особени народни живот, него хоће да га развијају и даље. С тога за Федерацију није нотребна ни промена државне везе, него само да народи дођу до нотпуног уживања својих права. Али за споразумевање морао би се изабрати један заједнички језик, међусловенски, а то би био руски, који бн уз то, за иајкраће време, раскрилио свакоме и обилату књижевпост руску, која већ ночиње бивати светском. А што се тиче односа малих држава нанрема великима, то је леио разложио про®. Гершић у својо.ј раснрави: Мале државе у данашњем међународном склопу (Гласник 52). „Мала држава мора бити задовољна, кад је само нико не дира, и не може ни снивати о неким властољубивим и екепансивним нлаиовима, осим једино у томе случају, где она, у интересу самога свог онсганка, свога националног развитка и своје будућности, мора ириродно ићи за тим да нрошири своје међе, бар до етнограФСКих гранЕца своје националности, дакле да растурене делове своје народности ирикуни у једну државну целину. То је једини случај, где ће и нека мала држава ићи за тим да, ма и с мачем у руци, извојује владу и господарство над извесним областима, да их дакле задобије и ирибави". Даље, „необорива је историјска истина, да су већином и но правилу баш мале државе одржале, однеговале и развиле слободу, и да та слобода заиста у њих има своје утом ште, јер оне саме не могу дуго да буду и да живе без елободе". И на послетку, „велииа је и моћна држава већ ио тој евојот моћи и снази обвезана да брани и заштићује новређену правду, и да закриљује слабије од повреда великих и моћних. И одиста би политика Европе морала постати, у место човечнија, на лротив ага много варварекија ,